Učesnici skupa su i ranije danas u 11:52 časova odali poštu stradalima u padu nadstrešice, dok su u 16.30, minutom ćutanja, odali poštu žrtvama fašizma.

U međuvremenu su u Loznicu stigli trkači, koji su jutros krenuli iz Tekeriša, poprišta čuvene Cerske bitke iz Prvog svetskog rata. Trkačima su simbolično uručene medalje.

Nakon nastupa hora u Loznici je održana „njaveća buka“, okupljeni su duvali u pištaljke i vuvuzele. Prethodno su se okupljenim građanima sa bine obratili govornici.

Prof. dr Ljiljana Tomović zahvalila se studentima koji su pre nekoliko meseci zaustavili svoj život, svoje studiranje i učenje, shvativši da ne mogu više da žive u zemlji koja ne poštuje istinu, pravdu, slobodu, nauku i prirodu.

„Na ovom mestu ne možete da ne govorite o suživotu prirode i čoveka. Borba ljudi iz Jadra traje isuviše dugo. Oni dobro znaju šta znači nemati slobodu, ni pravdu, ni pravo na svojoj dedovini. I hvala njima – jer ovde se brani nešto što niko od nas ne može da izgubi, pravo na zdrav život“, rekla je ona.

Za dalje informacije:

Marijana Petković: Verujem da će studenti i mladi odbraniti Mačvu i Jadar 

Marijana Petković iz Ne damo Jadar kaže da su veruje da će studenti odbraniti Mačvu i Jadar, jer su odrasli uz borbu i sve ankete ukazuju da su oni protiv kopanja.

„Studenti su na fakultetima, svako iz svoje oblasti, analizirali predlog o rudniku. Videćemo šta su budući naučnici i akademski građani pronašli u toj studiji koja je prepuna rupa. Tako da i tu su uzeli učešće, i oni znaju šta znači rudnik u blizini naseljenih mesta. Samo reći samo 1,100 tona sumporne kiseline dnevno, pametnom više ništa ne treba da se kaže“, rekla je ona. Za dalje detalje pogledajte:

Članovi nacionalnog osoblja GIZ Srbija, u pismu u koje je portal N1 imao uvid, izrazili su  duboku zabrinutost zbog planiranih aktivnosti povezanih sa eksploatacijom litijuma, koje su spomenute, kako su naveli, u okviru nekoliko projekata koje sprovodi GIZ.

„Imajući u vidu ogromne ekološke rizike, široko rasprostranjeno protivljenje javnosti i opšte nepoverenje u institucije, smatramo da bi bilo kakvo potencijalno uključivanje u ovu oblast trebalo ponovo razmotriti. Više od 60% građana Srbije (88% mladih ispod 30 godina) protivi se projektu Jadar litijuma, videći ga kao simbol šireg institucionalnog neuspeha, uključujući netransparentno donošenje odluka, zaobilaženje javne rasprave i nepoštovanje zaštite životne sredine. Bez odlučne i vidljive podrške vladavini prava, javnoj odgovornosti i zaštiti životne sredine, takvo angažovanje može ozbiljno narušiti poverenje u GIZ i njegovu posvećenost demokratskim vrednostima. Zbog toga vas ljubazno molimo da ove naše zabrinutosti prenesete sedištu GIZ-a, nemačkom ambasadoru i Ministarstvu za ekonomski razvoj i saradnju (BMZ), kao i da tražite zvaničan i blagovremen odgovor, ističući da vladavina prava, zaštita životne sredine i autentično učešće javnosti moraju ostati u središtu nemačke razvojne saradnje sa Srbijom“, navedeno je u pismu.

Osoblje GIZ Srbija je istaklo i to da učešće u projektima vezanim za litijum ugrožava reputaciju GIZ-a, bezbednost zaposlenih GIZ-a u Srbiji i dovodi u pitanje legat od 25 godina njegovog rada u našoj zemlji.

GIZ je, podsetimo, poznat po brojnim društveno-odgovornim i važnim projektimau Srbiji.

U pismu direktorki su skrenuli pažnju na krizu u Srbiji i studentske proteste, ističući da je, prema podacima CRTA, samo u martu zabeleženo više od 1.697 protesta u 378 gradova i sela širom Srbije.

„Kao organizacija posvećena promovisanju demokratskih vrednosti, ljudskih prava i vladavine prava, GIZ je igrao i nastavlja da igra ključnu ulogu u jačanju dobrog upravljanja u Srbiji. Naša zajednička nastojanja u podršci institucionalnim reformama, unapređenju javne uprave i podsticanju dijaloga o pravdi i demokratiji su od neprocenjivog značaja. Međutim, nedavni događaji u Srbiji ukazuju na sve veće urušavanje vladavine prava, ljudskih prava i građanskih sloboda. Snažno verujemo da GIZ i naši partneri treba da intenziviraju svoj strateški fokus na ovim temeljnim principima“, navelo je osoblje GIZ-a.

Ostatak članka je na portalu N1.

Grupa članova Evropskog parlamenta hoće da Evropska komisija zatraži od Vlade Srbije da u postupanju oko osporavanog projekta Jadar za rudarsku eksploataciju litijuma poštuje domaće i evropsko zakonodavstvo. Istakli su da su neprihvatljiva hapšenja i progon protivnika ove predložene investicije. Evropski poslanici su pozvali aktiviste iz Srbije u Evropski parlament. Bez strogih propisa u rudarstvu, transparentnosti i poštovanja lokalnih zajednica, sve može gadno da se završi, upozorio je Jonas Šestet iz Levice.

Rio Tinto očekuje da će Evropska unija proglasiti njegov kontroverzni projekat Jadar za iskopavanje i preradu litijuma strateškim. Srbija i Evropska komisija su letos potpisale memorandum o razumevanju o uspostavljanju strateškog partnerstva za održive sirovine i lance vrednosti za baterije i električna vozila. Predložena investicija navedenog anglo-australijskog rudarskog giganta se već godinama suočava sa oštrim buntom lokalnog stanovništva i zaštitnika i zaštitnica životne sredine.

I jedna grupa članova Evropskog parlamenta je upravo skrenula pažnju na hapšenje aktivista, korupciju i opasnost po kvalitet vode, prirodu i javno zdravlje.

Inače, na portalu Balkan Green Energy News možete pratiti hronološki pregled glavnih događaja u razvoju projekta Jadar od 2001, kada je Rio Tinto stigao u Srbiju.

U pokretu koji se protivi iskopavanju litijuma su i ljudi iz drugih područja, uključujući one u Bosni i Hercegovini, gde su lokacije za istraživanje litijuma i drugih minerala, kao i postojeći rudnici.

Neke rudarske kompanije ostavljaju za sobom otpad da se drugi njime bave

Tri evroposlanika iz Levice tvrde, kako su rekli na kraju svoje posete Srbiji, da Vlada Srbije mora da odgovori na još mnoga pitanja o projektu Jadar.

„Po mom iskustvu, ukoliko rudarskim kompanijama ne ispostavite jasne zahteve, ukoliko nema transparentnosti, ako ne poštujete lokalne zajednice, u rudarstvu može sve gadno da se završi“, naveo je na konferenciji za štampu Jonas Šestet.

Dodao je da su u severnoj Švedskoj, odakle je on, neke rudarske kompanije nakratko iskopavale minerale, a onda napuštale takva mesta bez da su očistile za sobom.

Šestet: Multinacionalke iskorišćavaju zemlje u koje dođu ukoliko dobiju priliku

„Zato je toliko važno, tolika suština da slušate lokalne zajednica. Da u potpunosti ispoštujete one koji izraze zabrinutost za životnu sredinu. I da ne prihvatite korupciju ili prilagodite zakonski okvir željama multinacionalnih kompanija. Jer one iskorišćavaju zemlje ukoliko dobiju priliku“, izjavio je Šestet na ovom događaju u organizaciji grupe Marš sa Drine.

Zabrinutost za životnu sredinu u Jadru ima realne osnove, a pogotovo u pogledu kvaliteta vode za milione ljudi, po njegovom mišljenju. Ukoliko ne bude odgovora na pitanje kako će se toksična podzemna voda i otpad tretirati, projekat bi mogao da bude veoma rizičan, istakao je Šestet.

„Takođe sam duboko zabrinut oko svega što smo čuli o korupciji. Da je velikim multinacionalnim firmama omogućeno da rade po svome u odnosu sa vlastima u Srbiji, ukoliko im daju ekonomsku korist ili sklope ugovor koji nije u potpunosti javno dostupan. Mislim da je to vrlo loš početak za velike industrijske projekte“, izjavio je.Nivo zastrašivanja demonstranata je neprihvatljiv, a uključuje proizvoljna hapšenja, po Šestetovom mišljenju. „Suština demokratije i ono što je u opasnosti jeste da možete da se organizujete i da slobodno izražavate svoju političku volju. Srbija je na raskrsnici po pitanju demokratskog razvoja zemlje“, podvukao je.

Ostatak članka možete pročitati na Balkan Green Energy News

U Palati Srbije, brojne novinarske ekipe su zauzimale svoja mesta, a snimatelji su pokušavali da dođu do što bolje pozicije za kadar. Za nekoliko minuta trebalo je da počne zajednička konferencija nemačkog kancelara Olafa Šolca, potpredsednika Evropske komisije Maroša Ševčovića i  predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Bio je jul, 2024. godine.

Veče pre konferencije, Šolc je došao u iznenadnu posetu Srbiji, a razlog je bio samo jedan – litijum. Posle zastoja nakon građanskih protesta, vlast je ponovo pokrenula priču o otvaranju rudnika litijuma na zapadu Srbije. Za ovaj projekat pod imenom Jadar zainteresovan je ne samo investitor, kompanija Rio Tinto, već i Nemačka i Evropska unija. Prva jer je najveći proizvođač električnih automobila u EU, vozila za čije se pokretanje najčešće koriste litijumske baterije. Druga želi da smanji zavisnost od Kine koja je jedan od najvećih proizvođača litijuma u svetu.

Ipak, u Srbiji postoji veliki otpor otvaranju rudnika, a protesti koji su organizovani zbog toga su bili jedni od najvećih u poslednjih nekoliko godina.

Vučić je na konferenciji rekao da  litijum za Srbiju predstavlja veliku nadu i da ovu šansu ona neće propustiti.

„Bez pune zaštite ljudskih života i prirode neće biti iskopavanja litujuma u Zapadnoj Srbiji, u okolini Loznice“, izjavio je Vučić.

Međutim, dokumentacija do koje je došao Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) ukazuje da su uslovi za zaštitu prirode napravljeni tako da idu na štetu prirode, da su menjani i usvojeni bez saglasnosti dela stručnjaka.

Naime, Zavod za zaštitu prirode Srbije izdao je u avgustu prošle godine uslove Rio Tintu za projekat Jadar koji određuju šta je sve na tom području važno da se zaštiti i kako da to učini.

Mejlovi, službene beleške i druga dokumenta do kojih smo došli pokazuju da je deo stručnjaka u Zavodu bio protiv toga jer se njima ne štiti priroda. Neki od njih su postavili pitanje mogu li se ovi uslovi uopšte izdati.

„…Ne postoje uslovi koji će sprečiti nepovratnu destrukciju ovog područja (na lokacijama eksploatacionog polja i deponije) kao i staništa brojnih vrsta“, pisalo je u jednom od mejlova.

I pored njihovog protivljenja, v.d. direktorka Zavoda Marina Šibalić  je izdala uslove.

Nakon ovoga, neki od načelnika su sastavili službene beleške u kojima su opisali šta se desilo.

Kako je sve počelo

Nekoliko dana nakon posete Olafa Šolca, u Zavod za zaštitu prirode Srbije je stigao zahtev kompanije Rio Sava Eksplorejšn, ćerke firme Rio Tinta u Srbiji, da im se izdaju uslovi zaštite prirode za projekat Jadar.

Ovaj dokument predstavlja uputstvo investitoru kako da realizuje projekat, a da ne ošteti prirodu.

Jedna od načelnica u Zavodu je obaveštenje o tome, zajedno sa pratećom dokumentacijom i prvom podelom obaveza, poslala na zajedničku mejling listu. Nju su činili zaposleni iz stručnih službi, uglavnom oni koji će učestvovati u izradi uslova.

Odmah na početku, biolog Ivan Medenica je odgovorio da je nakon analize i upoređivanja podataka dobio „vrlo kompleksnu i gotovo nerešivu situaciju“. Prema njegovom mišljenju, nisu postojali uslovi koji će sprečiti nepovratnu destrukciju prirode.

Ostatak članka možete pročitati na CINSU.

Mašina 27.12.2024.

Srpski kolektiv Marš sa Drine i nemačka nevladina organizacija Green Legal Impact su objavili zvanično saopštenje Evropskoj komisiji i članovima Odbora za kritične sirovine protiv priznavanja projekta Jadar prema Zakonu o kritičnim sirovinama.

„Rio Sava Exploration d.o.o. aplicirala je za dobijanje statusa ‚strateškog projekta‘ po čl. 6, 7 CRMA za planirani rudnik litijuma i bora u dolini reke Jadar u Srbiji. Ovaj projekat ne bi trebalo da dobije strateški status iz pravnih, ekoloških, društvenih i političkih razloga“, navodi se u pratećem saopštenju organizacija Marš sa Drine i Green Legal Impact.

Kako se podseća, poznati rizici uključuju rudarske aktivnosti koje ugrožavaju okolne vodene resurse, represiju prema aktivistima za zaštitu životne sredine, nedostatak administrativne transparentnosti i odgovornosti. Predlog projekta koji je dostavljen na procenu uticaja na životnu sredinu je sada u fazi utvrđivanja opsega i sadrži nedostatke koji ne zadovoljavaju kriterijume za dodelu ‘strateškog statusa’ prema Zakonu o kritičnim sirovinama, upozoravaju širu javnost ali i – Evropsku komisiju.

Podnošenje ovakve žalbe je presedan

Podnošenje ove žalbe je presedan, skreću pažnju aktivistkinje i aktivisti. Iako Komisija EU nije omogućila prostor za osporavanje odluke o strateškom statusu od strane nevladinih organizacija, njena odluka o klasifikaciji projekta prema članu 6 (1) CRMA je „administrativni akt“ u skladu sa članom 2(1)(g) Uredba br. 1367/2006 (Arhuska konvencija), navode. Ova žalba, kako objašnjavaju, koristi pravo da se ospori administrativni akt, koji na kraju podleže internoj reviziji u skladu sa članom 10. Arhuske konvencije.

„Mi osporavamo političku odluku na nivou EU i nastavićemo pravnim putem ukoliko Jadar dobije strateški status. U Srbiji, nedostaci predloga projekta Jadar pružaju jake pravne argumente protiv izdavanja bilo kakvih ekoloških dozvola“, smatraju aktivisti.

Izveštaj ukazuje na: opasnosti po životnu sredinu, ljudska prava i zdravlje ljudi, nedostatak transparentnosti i neusaglašenost sa dobrom poslovnom praksom, pravne nepravilnosti, uticaje na životnu sredinu, zemljište, poljoprivredu, vodu, zaštićena područja i vrste, proces otkupa zemljišta, nedostatak transparentnosti i zastrašivanje, uticaj na društvenu strukturu regiona, otvaranje radnih mesta, poreske prihode, efekte na postojeće poslovanje, posebno poljoprivredu, nepravilnosti u pogledu pitanja izdavanja dozvola, rokova i upravljanja, kao i kršenje zakona Republike Srbije, navodi se u pratećem saopštenju.

„Budućnost nije zelena ako je zelena samo za vas“, poručuje Bojana Novaković

Nabavke minerala od strane Evropske unije su duboko isprepletene sa neokolonijalnim praksama, ocenjuju iz Marša sa Drinu i Green Legal Impacta.

„Kako EU nastoji da obezbedi „zeleniju” ekonomiju, njena zavisnost od ovih minerala stavlja je u poziciju značajne moći nad stranim zemljama bogatim takvim resursima, gde rudarske projekte često sprovode globalni giganti poput Rio Tinta. Ova zavisnost otkriva širi obrazac eksploatatorske dinamike u odnosu EU sa zemljama bogatim resursima, posebno u regionima u kojima upravljanje i zaštita životne sredine nisu na visokom nivou“, navodi se.

„U zemljama kao što je Srbija, estrakcija minerala mogla bi da uništi lokalne ekosisteme – ugrožavajući zemljište, vodu i biodiverzitet i stvarajući političku i društvenu nestabilnost – što dovodi do pitanja o posvećenosti EU ljudskim pravima i održivim praksama u inostranstvu. Napor EU za ‚etičkim izvorima‘ je kompromitovan kada se zažmuri pred ovim ekološkim i društvenim uticajima. Zauzvrat, rizikuje se politički kredibilitet EU, posebno kad se ovo vidi kao jačanje (neo)kolonijalne eksploatacije. Štaviše, nedostatak transparentnosti, zakonske nepravilnosti i manjkave studije izvodljivosti u ovom projektu dodatno razotkrivaju saučesništvo EU u potkopavanju samog upravljanja i regulatornih okvira za koje tvrdi da ih zastupa, održavajući sistem nejednake eksploatacije resursa koji je u korist delovima Evrope, a na štetu drugih. Budućnost nije zelena ako je zelena samo za vas”, prokomentarisala je Bojana Novaković iz Marš sa Drine.

Srbijanski dužnosnici instalirali su špijunski softver domaće proizvodnje na telefone desetaka novinara i aktivista, piše Amnesty Internatonal (AI) u izvještaju objavljenom u ponedjeljak, navodeći forenzičke dokaze i svjedočanstva aktivista koji tvrde da su bili ‘hakirani’.

“U više slučajeva, aktivisti i novinari su izvijestili o sumnjivoj aktivnosti na svojim mobilnim telefonima nakon što su ih ispitali srbijanska policija i sigurnosne službe”, navodi AI u izvještaju, prenosi Hina.

U dva slučaja je za otključavanje telefona, prije nego su zaraženi srbijanskim Android spyware sistemom NoviSpy, korišten softver izraelske kompanije za nadzor Cellebrite DI.

Pomoću špijunskog sistema NoviSpy kopirani su kontakti u telefonima koji su potom prebačeni na server pod kontrolom Srbijanske vlade.

NoviSpy, iako je tehnički manje napredan od vrlo invazivnog špijunskog softvera kao što je Pegasus, omogućava srbijanskim vlastima snimanje osjetljivih ličnih podataka s ciljanog mobitela i omogućuje daljinsko uključivanje mikrofona ili kamere na mobitelu.

“Srbijanske vlasti koriste tehnologiju nadzora i taktike digitalne represije kao instrumente šire državne kontrole i represije usmjerene protiv civilnog društva”, stoji u izvještaju AI-ja.

U njemu se, između ostalog, i spominje da srbijanski MUP koristi i forenzički alat za izvlačenje podataka iz mobilnih telefona koji je dobio na poklon od Norveške, a nabavljen je putem Agencije UN-a za projektne usluge (UNOPS).

“Alarmantne” optužbe

Riječ je o paketu koji je isporučen MUP-u Srbije od 2017. do 2021. kako bi se toj zemlji pomoglo u borbi protiv organiziranog kriminala.

Amnesty dodaje da je Norveška vlada privremeno bila obustavila isporuku uređaja kompanije Cellebrite Srbiji 2018. Norveška ambasada u Beogradu izrazila je zabrinutost zbog tog programa, ali ga je UNOPS naposljetku isporučio u junu 2019.

Prema AI-ju, Srbija je primila uređaje kompanije Cellebrite u okviru širokog paketa pomoći kako bi se Srbiji pomoglo da ispuni zahtjeve vezane uz proces integracije u EU.

Zamjenica norveškog ministra vanjskih poslova Maria Varteressian rekla je za Reuters da su optužbe iznesene u izvještaju “alarmantne i, ako se pokažu tačne, neprihvatljive”. Dodala je da će se norveške vlasti sastati sa srbijanskim vlastima i UNOPS-om krajem mjeseca.

“Očekujemo da UNOPS istraži te optužbe”, rekla je Norvežanka.

Srbijanski MUP, Ministarstvo vanjskih poslova i obavještajna agencija BIA nisu se odazvali zahtjevu za komentar.

Proizvode Cellebritea naveliko koriste brojne policije širom svijeta, uključujući i američki FBI.

Marketinški direktor kompanije David Gee je rekao da bi, ukoliko se optužbe AI-ja pokažu tačnim, to predstavljalo kršenje sporazuma o dozvoli za krajnjeg korisnika te bi rezultiralo suspenzijom korištenja njihove tehnologije.

Originalno istraživanje i izveštaj OVDE.

Iako je iz Saksonije, gde se planira izgradnja rudnika litijuma, Vučić optužio nezavisne novinare da neće da prenesu građanima ono „što su stvarno videli“, nekako se sam i dalje nije setio da ispriča da se kod nemačkog rudnika ne pominje mogućnost ugrožavanja podzemnih voda, ne očekuje sleganje tla i uopšte se ne planira jalovište

U spektakularnom primeru destruktivnih političkih kapaciteta Aleksandra Vučića, bilo je potrebno da prođe samo šest dana od njegovog susreta sa nemačkim kancelarom u Saksoniji, do izglasavanja nepoverenja vladi Olafa Šolcaubedljivom većinom glasova u Bundestagu. Moglo bi se reći da je tako demantovao izvestioca nemačke demohrišćanske stranke za Srbiju Tilmana Kubana, koji je u junu rekao da podržavanjem Rio Tintovog projekta Jadar, Srbija pokazuje da „ne želi da izaziva probleme već da ih rešava“, barem pod pretpostavkom da je iza te izjave stajalo išta više od želje da se obezbedi dovoljno litijuma za potrebe nemačke industrije.

Priliku da saznamo više o odnosu odlazeće nemačke vlade prema potencijalnom rudniku litijuma pored Loznice i šta tačno stoji iza Vučićeve najave da će Nemačka garantovati da će se sve raditi po najvišim ekološkim standardima, Radarje dobio od nemačkog ministarstva spoljnih poslova. U saradnji sa Gete institutom, grupi novinara, opozicionih političara i čak predstavnika države (ali na nižem nivou od delegacije koja je pratila Vučića nekoliko dana kasnije) upriličen je niz sastanaka u Berlinu i Saksoniji sa predstavnicima nemačke vlade, skupštine, kao i preduzeća koja planiraju da eksploatišu litijum u Nemačkoj. Ipak, dosta pitanja je ostalo otvoreno i na kraju puta.

Odgovori koje smo dobijali od različitih nemačkih ministarstava nisu bili uvek usklađeni i šetali su u rasponu od negiranja da je išta konkretno proizašlo iz razgovora Šolca i Vučića, preko toga da je zamišljena vladina radna grupa (predvođena ministarstvom ekonomije) koja će podržati Srbiju u realizaciji projekta Jadar ali koja nije još uvek zaživela, do informacije da ministarstvo za razvoj uveliko razgovara sa srpskom stranom i da su već namenili tri miliona evra bespovratnih sredstava podrške za slučaj da studija uticaja projekta Jadar bude pozitivno ocenjena.

Nesuglasica nije bilo po pitanju postojanja konkretnih ugovora sa nemačkim kompanijama – nema ih, pošto projekat nije formalno dovoljno odmakao da bi se tako nešto razmatralo, a takođe su objašnjenja motivacije Nemačke bila konzistentna. Naime, iskustvo sa prekidom snabdevanja ruskim gasom na početku rata u Ukrajini predstavljalo je ozbiljan podstrek vladi da razmotri diversifikaciju i ostalih sirovina koje uvozi, a nelagode u pogledu uvoza iz Kine imaju stariji koren i uprkos vrednosnim razlikama između Kine i EU, pre svega su praktične prirode. Počev od 2010. godine kada je usled incidenta u kome je japanska obalska straža uhapsila kapetana kineskog ribarskog broda, Kina uvela embargo Japanu na retke elemente, preko sve češćih restrikcija na izvoz takvih sirovina, do iskustva iz pandemije kada su zbog krizne situacije potpuno obustavili izvoz određenih medicinskih sredstava – sve to otežava posmatranje uvoza iz Kine zagarantovanim.

Uprkos najavi Ane Brnabić da će Nemačka 2026. godine biti prva evropska zemlja koja će početi da kopa litijum u rudniku Cinvald koji je poredila sa Jadrom, u Saksonskoj rudarskoj upravi u Frajbergu su naveli da će tek u drugoj polovini 2025. godine predati zahtev za izdavanje dozvole

Naravno, baš zbog tih pomenutih vrednosti, za Nemačku bi bilo odlično kada bi potrebe za litijumom mogla da zadovoljava uvozom iz država koje makar imaju bolje ekološke standarde od Kine (što se tiče „političkih standarda“, u slučaju Srbije je još manja šansa da će se usrećiti), zbog čega i jeste zainteresovana za saradnju po tom pitanju sa Srbijom, ali utisak je da bi tako nešto bio čist bonus. Odnosno, čak i da kapacitet Srbije da ispunjava sopstvene propise ostane jednako mizeran (što je problem širi od odnosa prema životnoj sredini i čega je nemačka vlada takođe svesna, budući da je na jednom od sastanaka pomenuta tragedija u Novom Sadu baš kao primer značaja poštovanja procedura i važnosti vladavine prava), uvoz litijuma ili baterija iz takve Srbije i dalje bi doprineo željenoj diversifikaciji. Zato verovatno i nismo dobili potvrdu na eksplicitno pitanje da li je zamislivo da se Nemačka distancira od projekta Jadar, već podsećanje na potpisan memorandum prilikom prethodnog susreta Šolca i Vučića.

Na problem ovakvog pristupa ukazala je nemačka partija Die Linke (Levica) koja je iskoristila mehanizam poslaničkih pitanja (u nekim državama on zapravo funkcioniše) da postavi čitav niz pitanja vladi vezan za dogovore sa Srbijom oko litijuma, od kojih je za nas najznačajnije glasilo: „Koji su kontrolni mehanizmi dostupni Saveznoj vladi i EU kako bi se osiguralo ispunjenje uslova zaštite životne sredine Srbije tokom planirane eksploatacije litijuma (molimo da ih navedete pojedinačno)?”. Uprkos Vučićevim sugestijama, odgovoreno je da je kontrola poštovanja propisa isključivo u nadležnosti institucija u Srbiji, a iz ostalih odgovora stiče se utisak da nisu ni posebno zainteresovani za suštinu problema koji prate projekat Jadar. Tako je, recimo, na pitanje o saznanjima vlade o kršenjima ljudskih prava i propisa o zaštiti životne sredine od strane Rio Tinta u poslednjih 20 godina, odgovor glasio: „Zbog nedostatka vremena, Savezna vlada nije u mogućnosti da proveri da li je dolazilo do kršenja ljudskih i ekoloških prava na projektima van Nemačke.“

„Pre iznenađujućeg litijumskog sporazuma sa Aleksandrom Vučićem, iz Berlina su i dalje bile glasne kritike na račun rukovodstva Srbije, da li zbog optužbi za izbornu malverzaciju na poslednjim parlamentarnim i lokalnim izborima ili zbog sve autoritarnijeg stava vladajućeg SNS-a prema medijima, opoziciji i vladavini prava, te namerne eskalacije Beograda na Kosovu, saradnje Srbije protiv EU sa Putinom, njenog odbacivanja sankcija EU uvedenih Moskvi i saradnje sa Si Đinpingom. Odgovori nemačke vlade su odraz njene nove politike zatvaranja očiju pred sve većom erozijom demokratije, vladavine prava i zaštite životne sredine u Srbiji. Geopolitika i interesi nemačke automobilske industrije očigledno imaju prednost nad pravima pogođenih ljudi u jadarskom kraju, koji godinama izlaze na ulice, kojima se preti i proganjani su zbog zalaganja protiv prvog iskopavanja litijuma u naseljenim mestima“, izjavila je poslanica Levice Kornelija Mering. I dodala da nemačka vlada ne želi da zauzme stav o „pretnjama smrću ekološkim aktivistima i njihovom progonu kao ‘eko-terorista’ od strane provladinih snaga, naučnim nalazima o posledicama rudarenja litijuma ili poštovanju nemačkih zakona kao što je zakon o lancima snabdevanja, niti želi da kaže bilo šta konkretno ili da daje bilo kakve garancije“.

Pomenuti zakon je jedini mehanizam koji bi trenutno mogao da ima ikakve posledice po Srbiju, pošto nameće nemačkim kompanijama obavezu da vode računa da i njihovi partneri i dobavljači brinu i o ljudskim pravima (na poštenu platu, na sindikalno organizovanje, bezbedno radno okruženje…) i o životnoj sredini. Međutim, privreda ga je veoma nevoljno prihvatila, smatrajući ga „birokratskim čudovištem“ koje im otežava poslovanje i postoji realna mogućnost da će ga buduća nemačka vlada, ukoliko bude desnije orijentisana od odlazeće, potpuno ukinuti.

Ostatak članka možete preuzeti na portalu RADAR.

Masovni ekološki protesti širom Srbije obeležili su 2022. godinu, nakon čega je Vlada Srbije donela odluku o zaustavljanju projekta Jadar, tj. planirane eksploatacije rude litijuma na zapadu Srbije. Ipak, 11. jula ove godine Ustavni sud Srbije poništio je odluku Vlade i borba građana protiv otvaranja rudnika litijuma u dolini reke Jadar je obnovljena. 

Borba za očuvanje životne sredine u Srbiji ujedno je i borba za medijski prostor, a nasuprot lokalnom stanovništvu, aktivistima i naučnicima, nalazi se rudarski gigant Rio Tinto. Iza kompanije “Rio Tinto”, koja je još 2004. godine otkrila rudu jadarit na teritoriji Srbije, stoje decenije kršenja ljudskih prava, saradnja sa nasilnim i korumpiranim režimima širom sveta, te višedecenijsko iskustvo u medijskom spinovanju i oprobane taktike za pridobijanje poverenja građana. Zašto su opravdani nezadovoljstvo i nepoverenje lokalnih zajednica koje bi rudarenje pogodilo, koliko su zapravo dalekosežne posledice eksploatacije litijuma, i zašto je “Rio Tinto” na toliko lošem glasu, istraživala je Dunja Karanović u 79. broju Licaulice.

Rio Tinto — od kršenja radničkih prava i saradnje sa Frankovim režimom, do izlivanja tona toksičnog otpada u reke

Istorija ekološkog aktivizma može se razumeti kao višedecenijska priča o poverenju. Pioniri sejanja sumnje u naučne činjenice pedesetih godina bila je multimilionska industrija duvana, a tokom narednih decenija, njihove taktike preuzele su svetske kompanije čiji profit zavisi od sagorevanja fosilnih goriva. U sprezi sa populističkim režimima širom sveta, ovaj tzv. fosilni lobi uložio je ogromne resurse u stvaranje atmosfere nepoverenja u naučnike, medije i aktiviste koji su pokušavali da edukuju javnost o ekološkim posledicama sagorevanja fosilnih goriva. Tako je nastala struja tzv. klimatskih skeptika, tj. globalna sumnja u klimatske promene, u vezu između količine ugljen-dioksida u atmosferi i globalnog zagrevanja, u pojave kiselih kiša itd. Tako su, između ostalog, počele i štetne kampanje protiv stručnjaka iz polja ekologije, biologije i drugih nauka, poput Rejčel Karson i Majkla Mana, dovodeći u pitanje sve naučne dokaze koje su oni iznosili o budućnosti ekosistema. Kada je, međutim, neka vrsta naučnog konsenzusa o klimatskim promenama uspostavljena, dovođenje ovih pojava u pitanje nije više bilo dovoljna taktika (ako razumemo da je sumnja vrsta kapitala, i ona podleže zahtevima tržišta). Kampanja je izmenjena u korist rasprave o ličnom karbonskom otisku svakog pojedinca, a ne o, daleko pogubnijem, uticaju velikih kompanija. 

Kompanija British Petroleum (BP) prva je, još 2004. godine, uvela u upotrebu pojam ekološkog ili karbonskog otiska. Premda ovaj pojam danas koristimo kad preispitujemo sopstveni uticaj na prirodne resurse planete, važno je razumeti kako je on nastao, važno je razumeti na koji način su, decenijama, različite interesne grupe gradile sistem komunikacije sa javnošću jer zaključak iz ove lekcije iz istorije može da nam koristi za dekodiranje nekih trenutnih događanja na lokalnom planu.

Osnovana još u 19. veku, kompanija Rio Tinto iduće godine slavi 150. rođendan, i u tom smislu imala je dovoljno vremena da nauči na koji način se stiče poverenje javnosti (ili bar lokalnih zajednica koje targetira). Iako internet ne zaboravlja, ova kompanija u 21. veku i dalje posluje, bez obzira na niz neetičkih projekata sprovedenih kroz istoriju – od kršenja radničkih prava i saradnje sa Frankovim režimom u Španiji, preko podrške rasističkih vlada u Africi, prinudnih iseljenja i izrabljivanja u Indoneziji i Papui Novoj Gvineji, do izlivanja tona toksičnog hemijskog otpada u mnogobrojne reke sveta.

Vek i po iskustva u eksploataciji rudnih bogatstava za drugu po veličini najveću rudarsku kompaniju na svetu, ipak, znači i vek i po učenja o komunikaciji sa javnošću, pa su tako ključne reči Rio Tinta danas održivi razvoj i klimatske promene. Prve informacije koje se mogu pročitati na njihovom vebsajtu jesu da su materijali kojima se oni bave ključni za smanjenje emisija ugljen-dioksida, da je kompanija podržala Pariski sporazum o klimatskim promenama, te da je glavni cilj njihovog rada uspostavljanje sigurnih, pravednih, i održivih načina rudarenja.

Rudarenje je najagresivnija industrija koja postoji

Ono što, međutim, razlikuje uticaj rudarskih kompanija i onih koje posluju sa fosilnim gorivima jeste dugoročnost štete. Prema rečima dr Vladimira Đurđevića, profesora meteorologije sa Fizičkog fakulteta u Beogradu, ne postoji industrija koja ostavlja dublji trag u životnoj sredini od rudarenja. Uticaj eksploatacije litijuma u dolini Jadra pre svega je problem hemijskog zagađenja vode i zemljišta. Samo preliminarna ispitivanja zemljišta, koja su već u toku, predstavljaju rizik za izlivanje štetnih materija u podzemne vode, a jalovišta koja ostaju iza rudnika znače potencijalno neizmernu štetu po okolinu koja ostaje dugo nakon što on prestane sa radom.

„U prirodi, jednom kad se oslobodi nešto što je problematično po životnu sredinu, ne postoji pouzdan način da se sazna koliko su dalekosežne posledice i kolika je amplituda promena. Rudarenje je najagresivnija industrija koja postoji u svetu. Čak i ekstrakcija jednostavnijih ruda ostavlja neizbrisiv trag mereno ljudskim životima. Za nas je to zauvek. Oko svih rudnika u svetu reke su zagađene. Ako pogledate satelitski snimak Srbije, prve stvari koje se uoče a da su posledica ljudskog delovanja, jesu Kolubara i Bor. To su toliko veliki zahvati da ne mogu da ne naruše balans koji postoji u prirodi. Pitanje je samo koliki je negativni uticaj i koliko smo spremni da žrtvujemo ljude i prirodu da bismo ostvarili profit na kraju“, objašnjava Đurđević za Liceulice.

Ono što Srbiju čini pouzdanim partnerom za ovakvu vrstu poduhvata jeste manjak dugoročnog strateškog planiranja. Iako kompanija Rio Tinto u svojim PR manevrima stavlja akcenat na klimatske promene i zelenu budućnost koju će doneti eksploatacija litijuma, planovi za rudnik u Srbiji ne podrazumevaju mnogo razmišljanja unapred. Država, kako kaže Đurđević, ne zahteva da studije uticaja uzimaju u obzir klimatske promene i način na koji će menjati uslove za rad rudnika.

„Kad se donese odluka da se negde otvori rudnik, ljudi moraju da razumeju da je ta odluka zauvek. Studija uticaja radi se samo u odnosu na trenutno stanje u okolini rudnika. Trenutne klimatske promene su takve da su kiše intenzivnije, veći je rizik od poplava, i suše su češće jer ima sve manje vode u rekama tokom malovodnog perioda leti. Taj trend će da se nastavi u budućnosti. Za rudnik to znači da obezbeđivanje jalovišta treba da bude još ozbiljnije nego što se planira. Drugo važno pitanje koje se ne pominje je da li će pri ekstremnijm sušama u budućnosti biti dovoljno vode da bi rudnik radio“, upozorava Đurđević.

Ironija je što je upravo budućnost mantra ovdašnjih vlasti i glavno opravdanje za svako zanemarivanje stavova struke. U jeku predizborne kampanje, poverenje građana postaje neobnovljivi resurs, a kako se između otvaranja rudnika i napretka Srbije stavlja znak jednakosti, svako ko mu se suprotstavi postaje izdajnik i meta tabloida. Za razliku od veštih PR-menadžera rudarske industrije sa preko sto godina iskustva, ljudi koji će potencijalno živeti u neposrednoj blizini rudnika nemaju ni dovoljno informacija ni adekvatnih alata za borbu. Rudnik koji je u planu za dolinu Jadra prvi je tog tipa koji bi se gradio u Srbiji, ali i prvi rudnik litijuma za Rio Tinto i, u tom smislu, meštanima (a potencijalno i samim rukovodiocima projekta) fali ključ za razumevanje dalekosežnosti posledica ovog projekta po zemljište, vodoizvorišta, i kvalitet života u širem smislu. Informacije koje se puštaju u javnost već godinama imaju za cilj da uvere ljude da će rudnik doneti niz ekonomskih (i ekoloških?) benefita uz minimalnu štetu, ali osvrt na istoriju Rio Tinta ukazuje ne samo na katastrofalne posledice po zdravlje ekosistema i lokalnog stanovništva, već i na beskrupulozno gašenje pobuna rudara i ekoloških organizacija.

Rio Tinto je kompanija kojoj ne treba verovati

Prema podacima Londonske rudarske mreže (London Mining Network – LMN), rudnik bakra i zlata u Bugenvilu na Papui Novoj Gvineji bio je uzrok desetogodišnjeg protesta protiv Rio Tinta. Kompanija ne samo da je izrabljivala radnike već je, izlivanjem milijardi tona toksičnog otpada iz jalovišta, prouzrokovala nebrojene zdravstvene posledice za lokalno stanovništvo. U saradnji sa vladom, organizovana je vojna blokada da se protesti uguše, što je dovelo do smrti deset hiljada ljudi u periodu od 1990. do 1997. godine. Milijarda tona jalovine ispuštena je i u rečni sistem Indonezije kao posledica rada rudnika Grasberg. Za suzbijanje protesta kompanija je uložila trideset pet miliona dolara u vojnu infrastrukturu Indonezije. 

Prema rečima Ričarda Solija, koordinatora LMN, Rio Tinto je u ovom slučaju svesno učestvovao u užasavajućim kršenjima ljudskih i manjinskih prava da bi na kraju, napravivši profit, prodao svoje deonice iz rudnika i negirao bilo kakvu odgovornost za destrukciju i zločine.

„Rio Tinto je kompanija kojoj ne treba verovati jer, ako gledamo njihovu istoriju, to je istorija velikih obećanja koja nisu ispoštovana, i nepoštovanja lokalnih zajednica koje ili nisu zainteresovane za rudnik ili žele da se promeni način poslovanja. Zajednice sa kojima smo radili na Filipinima žalile su se na to da Rio Tinto insistira na dugotrajnim dijalozima, iako su oni izričito odbili projekat. Kolege koje rade na slučaju rudnika titanijuma na Madagaskaru isto učestvuju u jako sporom dijalogu u kome je potrebno mnogo vremena da se od Kompanije dobiju ikakve informacije ili reakcija na optužbe o zagađenju vode. Dok se ljudi uključuju u dijalog koji je, navodno, za njihovo dobro, Kompanija nastavlja da se ponaša na isti način koji je i doveo do problema koji ljude brinu“, kaže Soli za Liceulice.

Dok se akcenat zvanično stavlja na komunikaciju, Rio Tinto nema adekvatan sistem u okviru koga se mogu priložiti žalbe na njihov rad, izbegava da komunicira sa bilo kim izuzev sa vladama i samim zajednicama, a ne suzdržava se od pretnji organizacijama koje ih javno kritikuju. Jedan od najvećih skandala u skorašnjoj istoriji ove kompanije je uništenje svetilišta starog 46.000 godina u klisuri Džukan u Zapadnoj Australiji. Reakcija Rio Tinta, prema rečima Solija, bila je pre svega pranje reputacije bez realne promene načina rada. Kompanija i dalje insistira na nastavljanju projekta Resolution Copper u Arizoni u kome se nalazi svetilište Apača. Taktika u ovom slučaju podrazumeva princip „zavadi pa vladaj“ jer se u dijalog ulazi sa lokalnim vlastima i onim delom Apača za koje ta lokacija nije sveta, stvarajući privid spornog pitanja.

Ogromni resursi se ulažu u reputaciju i sticanje poverenja, ali nedovoljno u etično poslovanje i poštovanje odluka lokalnih zajednica. Odlučujući faktori koji određuju gde će se pokrenuti novi projekat zavise od vrsta ruda koje su dostupne na određenoj lokaciji, ali u velikoj meri zavise i od voljnosti vlada i regulatornih tela da sarađuju.

„Kao i mnoge druge rudarske kompanije, Rio Tinto favorizuje jurisdikcije koje su stabilne i u okviru kojih mogu da računaju na jaku podršku vlade. Voljni su da ulože mnogo truda u to da osiguraju zadovoljavajući regulatorni okvir za sebe. Ono što ih na kraju otera je stepen snage otpora zajednice, bilo putem rata, kao što je bio slučaj u Bugenvilu, ili doslednog odbijanja bilo kakve saradnje, kao na Filipinima. Po svemu sudeći, neophodno je da im se pokaže snaga otpora pre nego što odluče da odu, a masovni protesti koji se dešavaju u Srbiji sigurno će biti nešto što moraju da uzmu u obzir“, zaključuje Soli.

Pitanje koje ostaje jeste da li će se ekološki protesti pretočiti u solidarnu borbu na globalnom nivou, te da li će nas naterati da preispitamo razmere u kojima trenutno trošimo prirodne resurse planete. Jer, činjenica je da, oterati Rio Tinto sa Drine, neminovno znači oterati ga negde drugde.

tekst: Dunja Karanović

Izvor: LICEULICE

Evropskom Registru transparentnosti prijavljuju se aktivnosti sa ciljem oblikovanja politika i zakonodavstva, kao i uticanja na procese donošenja odluka unutar EU

U tekstu „‘Oće centrala da pogreši jednom, ali ne sto puta“, Radar je pokušao da u okolnostima u kojima državni organi odbijaju da odgovaraju na novinarska pitanja, rasvetli zbog čega je rudarska kompanija Rio Tinto prijavila pristupanje Srbije EU kao jedan od svojih glavnih fokusa lobističkog delovanja unutar Evropske unije.

Usledio je demanti kompanije, u kome smo optuženi za iznošenje brojnih neistina i nepotkrepljenih optužbi, i u kome Rio Tinto negira ne samo da zaista lobira za priključenje Srbije EU, već i da su tako nešto uopšte prijavili evropskom Registru transparentnosti.

„Evropski registar transparentnosti zahteva od svih kompanija da označe teme od interesa za svoje poslovanje koje se odnose na industriju i oblasti u kojima posluju. To su teme koje kompanija prati; to ne znači da Rio Tinto za njih lobira. Rio Tinto trenutno prati teme kao što su EU Zeleni Dogovor, EU industrijska strategija, EU COVID paket oporavka, pa i mnoge druge, a među njima i temu pristupanja Srbije EU (…) Evropski registar transparentnosti jasno i nedvosmisleno navodi da su ovo teme koje kompanija prati, a ne ‘fokusi lobističkog delovanja’, kako je navedeno u članku“, tvrde iz kompanije.

Tačno je da Registar zahteva od kompanija da označe teme koje ih interesuju i Rio Tinto jeste označio čitav niz oblasti interesovanja poput energetike, klimatske politike, trgovine… Ali u sekciji Registra koja se prikladno zove „područja interesa“. Međutim, kada je reč o pristupanju Srbije EU ili recimo pomenutom Zelenom dogovoru, te stavke su naveli u delu koji se bavi posebnim aktivnostima obuhvaćenim Registrom, konkretno u kategoriji „Glavni zakonodavni predlozi ili politike EU-a na koje su usmerene aktivnosti“.

Smatrali smo da se podrazumeva da su prijavljene aktivnosti registrovanih lobista – lobističke aktivnosti, ali očigledno postoji potreba za preciznijim objašnjenjem. Propis koje reguliše rad Registra („Međuinstitucionalni sporazum o obaveznom registru transparentnosti“) definiše na šta se ovi podaci odnose.

Ukoliko je zaista reč o standardnoj poslovnoj praksi, kako to da nijedna druga kompanija koja posluje i u EU i u Srbiji, nije prijavila aktivnosti usmerene ka pristupanju Srbije Evropskoj uniji

„Ovim Sporazumom obuhvaćene su aktivnosti koje provode predstavnici interesnih skupina u cilju uticanja na oblikovanje ili sprovođenje politika ili zakonodavstva ili procese donošenja odluka institucija potpisnica ili drugih institucija, tela, kancelarija i agencija Unije“, navodi se u Sporazumu. I precizira da se pod time između ostalog podrazumeva: ogranizovanje sastanaka, konferencija i događaja i učestovanje u sličnim kontaktima sa institucijama EU; doprinošenje savetovanjima, raspravama i drugim sličnim inicijativama; organizovanje kampanji, platformi, mreža i inicijativa na terenu; pripremanje ili naručivanje dokumenata o politikama, amandmana, istraživanja javnog mnjenja, otvorenih pisama i sprovođenje istraživanja.

Drugim rečima, ne pasivno interesovanje za neku oblast, već lobističko delovanje. A što se tiče tvrdnje Rio Tinta da smo pogrešno interpretirali standardnu poslovnu praksu svih kompanija koje posluju u EU, moramo da se zapitamo kako to da, recimo Stellantis, vlasnik Fijatove fabrike automobila u Kragujevcu i takođe registrovani lobista u EU, nema prijavljene aktivnosti vezane za pristupanje Srbije Evropskoj uniji? Isti je slučaj i sa Mišelinom (vlasnikom Tigar fabrike guma iz Pirota), Bošom ili recimo Hemofarmom – a sve tri kompanije su na spisku najvećih izvoznika u Srbiji. I nema potrebe da dalje pojedinačno proveravamo kompanije koje posluju i u EU i u Srbiji, pošto je moguće izvršiti pretragu Registra i utvrditi da ne postoji ni jedna druga registrovana kompanija koja je prijavila aktivnosti usmerene ka pristupanju Srbije Evropskoj uniji.

Izvor: Radar

Tvrdnje da Rio Tinto direktno lobira u vezi sa bilo kojom od ovih tema su netačne i predstavljaju pogrešno predstavljanje standardne poslovne prakse svih kompanija koje posluju u EU

Nedeljnik Radar je u tekstu pod naslovom „Zbog čega Rio Tinto lobira za priključenje Srbije EU: Oće centrala da pogreši jednom, ali ne sto puta“, objavljenom 23. maja, izneo brojne neistine, insinuacije i ozbiljne optužbe bez ikakvih dokaza. Kompanija Rio Tinto traži da se objave činjenice kako bi se demantovali sporni navodi u skladu sa zakonom.

Tvrdnje koje su objavljene u tekstu nedeljnika Radar da Rio Tinto „lobira za pristupanje Srbije EU“ predstavljaju namernu pogrešnu interpretaciju poslovnih aktivnosti kompanije i deo su koordinirane kampanje dezinformacija o kompaniji i projektu „Jadar“.

Kompanija Rio Tinto ni na koji način nije uključena u pregovarački proces Srbije i EU. Srbija je suverena zemlja i proces pregovaranja je u isključivoj nadležnosti njenih institucija.

Kompanija Rio Tinto ni na koji način nije uključena u pregovarački proces Srbije i EU. Srbija je suverena zemlja i proces pregovaranja je u isključivoj nadležnosti njenih institucija

Evropski propisi strogo regulišu komunikaciju između kompanija i zvaničnika EU. Evropski registar transparentnosti zahteva od svih kompanija da označe teme od interesa za svoje poslovanje koje se odnose na industriju i oblasti u kojima posluju. To su teme koje kompanija prati; to ne znači da Rio Tinto za njih lobira.

Rio Tinto trenutno prati teme kao što su EU Zeleni Dogovor, EU industrijska strategija, EU COVID paket oporavka, pa i mnoge druge, a među njima i temu pristupanja Srbije EU. Tvrdnje da Rio Tinto direktno lobira u vezi sa bilo kojom od ovih tema su netačne i predstavljaju pogrešno predstavljanje standardne poslovne prakse svih kompanija koje posluju u EU.

U članku se neosnovano tvrdi da je Rio Tinto „obmanuo EU neprijavljivanjem Vlade kao klijenta čije interese zastupa“, dok istovremeno ukazuje da ne postoji nikakav dokaz koji podržava ovu neosnovanu optužbu.

Takođe, članak pogrešno tvrdi da je „Rio Tinto prijavio Evropskoj uniji da će jedan od ključnih fokusa njihovog lobističkog delovanja biti pristupanje Srbije EU“. Ovo je namerna pogrešna interpretacija Evropskog registra transparentnosti. Evropski registar transparentnosti jasno i nedvosmisleno navodi da su ovo teme koje kompanija prati, a ne „fokusi lobističkog delovanja“, kako je navedeno u članku.

Rio Tinto još jednom poziva protivnike projekta i aktiviste da se uključe u javni dijalog zasnovan na činjenicama umesto što nastavljaju sa širenjem dezinformacija.

Izvor: Radar