Kada smo jesenas prilikom pokušaja rušenja kuća u okolini Loznice u vlasništvu Rio Save saznali za neobične hobije ove rudarske kompanije, ne samo što su kuće u kojima su ljudi živeli u ovom veku krstili „tradicionalnom arhitekturom“, već su i najavili da će iz njih pažljivo prikupiti predmete, kategorisati ih i očuvati za dalja naučna proučavanja i potencijalno muzejsko izlaganje, nismo ni slutili razmere dokolice koju odsustvo rudnika izaziva. Pošto se ispostavilo da je mnogo pre ideje da zaplovi u kustoske vode, tačnije od novembra 2020. godine, Rio Tinto prijavio Evropskoj uniji da će jedan od ključnih fokusa njihovog lobističkog delovanja (uz očekivani interes za regulativu o mineralnim sirovinama i baterijama) biti pristupanje Srbije EU.

Ovu informaciju je javnost prvi put imala priliku da čuje od prof. Ratka Ristića tokom debate o litijumu na RTS-u, na šta je usledila momentalna reakcija zastupnice Rio Save Marijanti Babić: „Dajte, molim vas, odakle informacija da kompanija koja posluje svuda u svetu i ide tamo gde ima resursa, ne bira, lobira za bilo koju zemlju da se učlani bilo gde na svetu?“ Naravno da je činjenica da je profesor kod sebe imao papir sa izvodom iz registra lobističkih organizacija EU („Registar transparentnosti“) nije osujetila – demantovanje je već postao uslovni refleks kompanije, pa su se tako poslednji put sporili sa navodima aktivista da Rio Sava na konsultantske usluge troši baš onoliko novca koliko je u finansijskom izveštaju prijavila APR-u da troši.

Na sajtu Registra se može pronaći i informacija da je Rio Tinto u 2022. i 2023. godini angažovao konsultantsku firmu FIPRA International SRL da za njih lobira u četiri oblasti: Evropski zeleni dogovor, baterije, Zakon o kritičnim sirovinama i opet – pristupanje Srbije EU

„Da nije previše ozbiljno i tužno, pomislio bih da se radi o informaciji sa nekih šaljivih strana. Da jedna privatna kompanija, kojoj je po definiciji na prvom mestu profit, lobira za ulazak jedne države u Evropsku uniju – to mi se čini potpunom besmislicom. I ukoliko nije dogovoreno sa Vladom Srbije, što ne treba isključiti, zapravo mi se čini kao jedna mala propagandna ikonica – eto, Rio Tinto brine o Srbiji. Bilo bi jako dobro da Rio Tinto ne brine o Srbiji, pogotovo ne da lobira u EU za pristup Srbije toj grupi zemalja. Po meni je to potpuno besramna informacija“, kaže predsednik Evropskog pokreta u Srbiji Radomir Diklić.

Da li se radi o dogovoru sa državom, za sada nije moguće utvrditi. Radar se još pre formiranja nove vlade obratio Ministarstvu za evropske integracije sa pitanjima da li su upoznati sa ovom aktivnošću Rio Tinta i da li postoji saglasnost Vlade za tako nešto. Takođe smo ih upitali ukoliko se ne radi o dogovoru između Vlade i Rio Tinta, da li Vlada ima na raspolaganju mehanizam da se zaštiti od eventualne štete koja može da nastane od neadekvatnog samoinicijativnog zastupanja interesa Srbije od strane ove privatne kompanije? Odgovor nismo dobili. Kasnije smo se sa istim pitanjima obratili i kabinetu predsednika Vlade, ali nismo imali više sreće ni sa njihovom službom za odnose sa medijima.

Jedna mogućnost je da između Srbije i Rio Tinta jeste sklopljen ugovor o lobiranju za pristupanje Srbije EU, u kom slučaju bi Rio Tinto kršio Kodeks ponašanja koji obavezuje registrovane lobiste (a koji je kompanija potpisala da će poštovati), između ostalog da moraju da naznače interese i klijente koje zastupaju – a Rio Tinto je prijavio da zastupa isključivo sopstvene interese. Druga mogućnost je da Rio Tinto baš priključenje Srbije Evropskoj uniji doživljava kao svoj interes. Ipak je delovalo da sve ide kako treba sa projektom Jadar, da bi naprasno (skoro) sve pravne procedure bile obustavljene, a u EU postoji stabilnija poslovna klima i veća pravna izvesnost – samo onda ne bi bilo jasno zbog čega Marijanti Babić to nije tako i rekla na RTS-u. Treća mogućnost je da je došlo do greške i da je stavka „pristupanje Srbije EU“ slučajno uletela iz nekog drugog dokumenta, što bi bilo dosta neobično imajući u vidu da nijedna druga organizacija u Registru u kome ima preko 12.000 lobista nema takav deklarisan interes. A kada tome dodamo i činjenicu da je nakon prvobitne registracije iz 2020. godine, Rio Tinto ažurirao podatke u još četiri navrata, poslednji put u februaru, ostaje nam samo da se setimo opservacije Ilije Čvorovića „’Oće centrala da pogreši jednom, ali ne sto puta“.

„Može Rio Tinto da negira, ali je za mene potpuno nezamislivo da bi bilo ko u briselskoj birokratiji na svoju ruku stavio da je jedna od glavnih aktivnosti Rio Tinta lobiranje za ulazak Srbije u EU. Nemojmo se zafrkavati sa tako ozbiljnim stvarima, kao što je ulazak u Uniju i kao što je uloga Rio Tinta kod nas, što su dve potpuno različite stvari. Da nisu možda lobirali i za inkluziju Aboridžina u Australiji kada su ih potrovali i uništili im zemljište? To je jednostavno njihov pokušaj da prodaju maglu, da ako se neko buni ovde – a bunimo se, naravno, mnogi – da kažu ali evo, mi lobiramo za Srbiju“, kaže Diklić

Na sajtu Registra se može pronaći i informacija da je Rio Tinto u 2022. i 2023. godini angažovao konsultantsku firmu FIPRA International SRL da za njih lobira u četiri oblasti: Evropski zeleni dogovor, baterije, Zakon o kritičnim sirovinama i opet – pristupanje Srbije EU. Iako iz dostupnog spiska sastanaka FIPRA-e (kao uostalom ni samog Rio Tinta) sa predstavnicima institucija EU nije primetan nijedan koji se direktno ticao procesa proširenja EU, verovatno ih Rio Tinto ne bi iznova angažovao da nisu radili ništa po tom pitanju. Da li onda možemo da sumnjamo da se ono provuklo kroz sastanke koji su se ticali kritičnih sirovina?

„Mi jedino možemo da slutimo da se to pitanje provuklo kroz sastanke, pošto nemamo zapisnike. To što Marijanti Babić tvrdi kako ništa nije tajno, kako je sve to lako proveriti – ne nije, preteško je. Poslali smo zahtev u kome smo tražili informacije o preko dvadeset sastanaka između Rio Tinta ili njihovih lobističkih grupa i Evropske komisije. I dobili smo ogromne količine prepiske oko organizacije tih sastanaka, potpuno nebitne informacije poput toka dogovaranja o terminima u kojima će se održati, ali nijedan zapisnik koji se tiče Srbije. Čak imamo deo zapisnika u kojima je sve redigovano“, kaže Bojana Novaković iz organizacije Marš sa Drine.

Može Rio Tinto da negira, ali je za mene potpuno nezamislivo da bi bilo ko u briselskoj birokratiji na svoju ruku stavio da je jedna od glavnih aktivnosti Rio Tinta lobiranje za ulazak Srbije u EU

Radomir Diklić

Pri tome, 10 od 20 sastanaka o kojima su tražili informacije bilo je sa potpredsednikom Evropske komisije zaduženim za Evropski zeleni dogovor Marošem Šefčovičem, a upravo su najveće poteškoće u dolaženju do dokumentacije iz Marša sa Drine iskusili vezano za njegove sastanke. Čak ni tekst Pisma o namerama koji su u septembru potpisali Šefčovič i Ivica Dačić, o saradnji u oblasti kritičnih sirovina i celog lanca vrednosti do električnih vozila (treba napomenuti da je najavljeno strateško partnerstvo stavljeno u kontekst ubrzanog pridruživanja EU), nije bio objavljen odmah već su aktivisti uspeli da ga pribave tek u martu.

„Negova kancelarija ciljano šalje stvari koje nam ne trebaju, kako bi izbegla da nam šalje stvari koje tražimo. I kada im je evropski ombudsman naredio da pošalju ono što nam treba, poslali su nam dva sumirana pasusa, što uopšte nije po formatu ostalih zapisnika sastanaka koje smo dobijali iz EU“, dodaje Novaković.

Zato je teško očekivati da će se uloga Rio Tinta u procesu pridruživanja EU skoro razjasniti. Ali što se tiče odnosa EU spram eksploatacije litijuma u Srbiji, dok je Evropski parlament 2022. tražio više transparentnosti oko projekta Jadar, a u izveštaju o Srbiji za 2023. godinu Evropska komisija zamerila da „nije bilo daljeg postupanja po građanskoj zakonodavnoj inicijativi sa 38.000 potpisa o zabrani rudarenja litijuma, iako je to zakonska obaveza“, prošle nedelje je Šefčovič izjavio da postoji pozitivan razvoj i da je „bilo nekih pravnih pitanja koja se sada razmatraju između kompanije i vlade“. Pa kada se sporazumeju, onda valjda i Upravni sud može da konačno donese odluke u čitavom nizu sporova između Rio Save i države.

Izvor: Radar

Nedavno, profesor Ratko Ristić i predstavnica Rio Save Marijanti Babić učestvovali su u debati na RTS-u u vezi sa, još uvek ukinutim, projektom Jadar. Tokom debate, profesor Ristić je izneo nove činjenice o Rio Tintu za koje javnost nije znala, ali je bilo očigledno da ih nije znala ni gospođa Babić, koja je bila vidno iznenađena njegovim komentarima.

Najpre, profesor Ristić je informisao javnost da je kompanija Rio Tinto registrovana kao lobista u registru Evropske unije, što znači da ona na nivou Evrope lobira za svoj projekat. Takođe kompanija ima nešto što nema nijedna lobistička organizacija, a to je registrovan interes za srpsko pristupanje Evropskoj uniji. Još interesantnije, Rio Tinto je jedina od 12.900 registrovanih kompanija i organizacija koja ima taj navedeni interes „pridruživanje Srbije EU“.

Rio Tinto je jedina od 12.900 kompanija i organizacija u registru lobista EU koja ima registrovan interes za pristupanje Srbije Evropskoj uniji.

Profesor Ristić je objavio kako Rio Tinto kroz lobiranje vezano za projekat Jadar ima sastanke sa Marošem Šefčovičem, koji se takođe sastaje i sa Vučićem, i koji je glavni izvršni potpredsednik Evropske komisije za evropski „Green deal“. Profesor je postavio bitna pitanja koja mnogi imaju: ko je ovlastio kompaniju da može da se bavi politikom srpske države na nivou Evropske unije, da li se to plaća, i ako da, ko to plaća? Ja bih tu dodala – kako je to moguće i zašto se to radi?

U odgovoru na ova pitanja, zakonska zastupnica Rio Save, gospođa Babić je okrenula dijalog ka odbrani svog poslodavca. Vredi detaljno analizirati šta je rekla i taktike koje je koristila da izbegne odgovornost, da ne kažem iznenađenje koje je doživela, prema ovim činjenicama.

1. Babić prvo napada profesora Ristića zato što je spomenuo politiku, ali se ne osvrće na problematičnu politiku njene kompanije koju je on i otkrio. Ona kaže: „Mislim da je trebalo da predstavite gospodina Ristića kao političara, a ne kao profesora sa Šumarskog fakulteta“. Ovakvim komentarom, ona razdvaja politička pitanja od ekonomskih kako bi izbegla odgovornost i bila što netransparentnija. U istom mahu je našla kako da profesora Ristića podmuklo ponizi i optuži, što je taktika koju koristi Vučić kad napada bilo koje protivnike i taktika koju koriste političari uopšte. No, gospođa Babić je sama pokazala da je izuzetan političar.

Rio Tinto ne bira koga će da uznemiri – oni idu gde god vide potencijal za kopanje i profit.

2. Nastavlja sa pitanjem: „Dajte, molim vas. Odakle informacija da kompanija koja posluje svuda u svetu i ide tamo gde ima resurse, ne bira, lobira za bilo koju zemlju da se učlani bilo gde na svetu?“. Na žalost za gospođu Babić, u dokumentima piše crno na belo da se upravo time bave. Takođe je interesantno koliko ovom rečenicom normalizuje okupaciju bilo kog zemljišta sa resursima; Rio Tinto ne bira koga će da uznemiri – oni idu gde god vide potencijal za kopanje i profit. Gospođa Babić na pitanja ko ih je ovlastio, da li za to primaju pare i zašto se to uopšte dozvolilo, još nije odgovorila. Babić zamenjuje teze kad poistovećuje poslovne prakse i lobiranje.

3. „Pa naravno da ćemo razgovarati sa najvišim zvaničnicima i u Evropi i u svetu, zato što se svi bore za kritične sirovine“, nastavlja Babić. Borba za kritične sirovine, specifično za litijum, nedavno je dovela do građanskog rata u Boliviji, a da ne pričamo o građanskom ratu izazvanom Rio Tintovim rudnikom bakra u Papui Novoj Gvineji, čije posledice tamošnje stanovništvo i dalje oseća. Uznemiravajuća je normalizacija agresivnog pristupa iskopavanju sirovina. Narod u Srbiji konstantno govori da ne želi da učestvuje u politici pregovaranja niti u iskopavanju kritičnih sirovina. Tačka. Ovo pričamo godinama, ne samo mi, nego sve lokalne grupe, nevladine organizacije i mnogi građani ove zemlje, ne bi li izbegli sudbinu drugih zemalja gde se kopa, gde su posledice ne samo devastiranje životne sredine, već često i ratovi. Negiranjem opravdanih briga o ovom problemu, naročito o mešanju jedne privatne kompanije u našu politiku, Babić normalizuje uloge korporacija u održavanju postojećih kolonijalističkih struktura i nastavku privatizacije naše zemlje.

Kakve veze imaju zakoni Amerike sa zaštitom naše prirode? To što Evropa hoće da kopa i menja svoje zakone da olakša procedure rudarskim kompanijama, već je izazvalo otpor od preko 300 organizacija i stručnjaka iz više od 30 zemalja

4. Babić dalje kaže da je Rio Tinto „kompanija koja sarađuje sa svim zemljama kako bismo našli najbolji mogući način da se ispuni ono što su uslovi zakona o kritičnim sirovinama koji je Evropska unija usvojila, zakona koji je Amerika usvojila kako bi se smanjila ovisnost ovih zemalja od Kine. To je nešto o čemu svi govore“. Da budemo jasni, ovim priznaje sve što je ranije negirala – to da se Rio Tinto meša u politiku država. Ali kakve veze imaju zakoni Amerike sa zaštitom naše prirode? To što Evropa hoće da kopa i menja svoje zakone da olakša procedure rudarskim kompanijama, već je izazvalo otpor od preko 300 organizacija i stručnjaka iz više od 30 zemalja, uključujući preko 13 potpisnika iz Srbije.

5. Pominjanjem Kine, gospođa Babić preti spoljnim faktorom, što rade svi političari širom sveta, kako bi opravdali potencijalno urušavanje ili izmene naših regulativa, zakona i Ustava, da bi se izašlo u susret stranim investitorima i stranim (većim) državama. Ovo je neprihvatljivo. Ako je Rio Tinto toliko zabrinut za kineski uticaj, zašto su dozvolili kineskoj državnoj aluminijumskoj kompaniji Chinalco da bude njihov najveći akcionar čije vlasništvo varira između 14 i 14,9 odsto, gde Chinalco stalno pokušava da kupi više akcija, ali ih zadržava samo australijska vlada?

Ako je Rio Tinto toliko zabrinut za kineski uticaj, zašto su dozvolili kineskoj državnoj aluminijumskoj kompaniji Chinalco da bude njihov najveći akcionar čije vlasništvo varira između 14 i 14,9 odsto?

6. „I sama činjenica da vi znate da se ti sastanci održavaju, da o tome postoje zapisnici, to nije ništa tajno i ništa nije neuobičajeno“. Ovo prosto nije tačno, s obzirom na to da je našoj ekipi iz Marša sa Drine trebalo devet meseci i pomoć ombudsmana Evropske unije da uopšte dobijemo beleške sa samo jednog sastanka sa Marošem Šefčovičem iz decembra 2022. godine. Evropska komisija je prvo negirala da bilo kakav dokument postoji, a kad smo ga dobili, videli smo da u pitanju nije čak ni zapisnik, već sumiranje sastanka u par pasusa, što je opet neprihvatljivo. Takođe, još uvek čekamo dokumenta koja smo tražili u januaru, iako je rok za dostavljanje 15 dana. To što mi objavljujemo dokumente je rezultat teškog rada naše ekipe, upornosti i konstantnog pritiska koji moramo da vršimo na nadležne organe Evrope, a ne dokaz da je sve transparentno.

7. Na kraju gospođa Babić ponosno kaže: „U Konvolu smo imali rudnik litijuma… Imali smo ministarku britanske vlade koja se javno pohvalila da je otišla tamo sa privatnim investitorom da razgovara o tome koji su planovi“. Ni najmanje me ne čudi što je britanska ministarka pohvalila rudnik u stranoj zemlji kad znamo da britanska kruna ima vlasnički udeo u kompaniji Rio Tinto, a da je bivši asistent princa Harija sada šef kabineta direktora Rio Tinta, Jakoba Stausholma.

To što mi objavljujemo dokumente je rezultat teškog rada naše ekipe, upornosti i konstantnog pritiska koji moramo da vršimo na nadležne organe Evrope, a ne dokaz da je sve transparentno.

Gospođa Babić, kao i oni koji su bili predstavnici Rio Save pre nje, i političari koji lobiraju za Rio Tinto (Mihajlović, Đedović, Vučić), opisuju rad ove kompanije kao da je u pitanju organizacija za zaštitu prirode. Oni žele da zaboravimo da se ova kompanija bavi iskopavanjem rude hemijskim procesima, uništavanjem prirode, iseljavanjem stanovnika i naravno politikom. Rio Tinto se i dan danas suočava sa nerešenim sudskim sporovima u različitim jurisdikcijama zbog optužbi za korupciju i za kršenje ljudskih prava i prava životne sredine. Verovatna je tužba na engleskom sudu u ime ljudi sa Madagaskara koji optužuju kompaniju za kontaminiranje vode štetnim nivoima uranijuma i olova. U pritužbi o ljudskim pravima članova zajednice iz Papue Nove Gvineje navodi se da zagađenje otpadom iz rudnika poznatom po izazivanju građanskog rata i danas dovodi u opasnost živote i sredstva za život zajednica. Australijska federalna policija vodi istragu o sumnji na korupciju u Republici Gvineji.

Svojim nastupom na nacionalnoj frekvenciji Babić nam pokazuje da je uvučena u politiku neoliberalne korporatokratije, i da je upravo ona ono što za šta je optužila profesora Ristića: duboko političko stvorenje, spremna da ponavlja retoriku potrebnu da normalizuje korporativnu okupaciju naše zemlje i poljoprivrednog zemljišta, da opravdava uništavanje naših čistih voda, vazduha, šuma i ostalih živih bića, i da žrtvuje sve što je sveto zarad profita strane kompanije. Zaista je neverovatan političar.

Izvor: Radar