Razgovor sa Bojanom Novaković je vođen u Srbiji gde se trenutno nalazi. Tačnije, srpska glumica je u lozničkom kraju,  gde je došla da poseti drage ljude.

„Ništa se suštinski novo ne dešava, ali kompanija nastavlja da maltretira lokalne stanovnike sa posetama, da „kosi travu“ ili slično“, kaže.

Nedavno je vaša organizacija „Marš sa Drine“ predstavila podatke o potrošnji miliona evra kompanije „Rio Tinto“  posle posle ukidanja projekta. Šta vam je od dosadašnjih nalaza bilo najzanimljivije?

„Ono što smo predstavili bilo je od 2019. godine do 2022. Od ukidanja projekta, Rio Tinto je potrošio oko 250 miliona evra. To mi jedna od najinteresantnijih stvari. Od tih nekoliko stotina miliona evra, 92 su potrošena na studiju izvodljivosti. Oni to opravdavaju tako što kažu da imaju pravo to da rade. Imaju pravo i da se sele, ali to ne rade. Druga zanimljiva stvar su konsultatske usluge, za koje su od 2021. godine, odnosno malo pre ukidanja projekta, platili oko 150 miliona evra. Trenutno radimo analizu za 2023. godinu, a na osnovu podataka iz Agencije za privredne registre (APR), odnosno javno dostupnih podataka“.

Šta vas u tome najviše zanima?

„Zanima me kakve to konsultacije obavlja Rio Sava. Jasno je da se puno aktivnosti dešava iza zatvorenih vrata. Druga stvar koja me zanima jeste šta se dešava sa 12 postupaka koji se vode u Upravnom sudu, koji se vode protiv odluke Vlade o ukidanju projekta „Jadar“.

Da li ste uspeli da dođete do nekih podataka o tokovima novca?

„Za sada ne možemo da saznamo iz javno dostupnih podataka, jer je u pitanju privatna kompanija. Ipak, u pitanju je velika količina novca koja ulazi u zemlju, stotine miliona evra i trebalo bi da državni organi mogu da prekontrolišu poslovanje. Svakako radimo na tome“.

Šta se još saznali u poslednje vreme?

„Saznajemo toliko puno stvari. Da se Rio Tinto sastajao po kancelarijama u Evropskoj komisiji krajem 2023. godine i da lobiraju za svoj projekat, ali i za pristup Srbije EU. Ne samo da su nastavili punom parom i to na tajni i po malo zlokoban način. Iza zatvorenih vrata, a to je verovatno i opasnije od toga da vam kucaju na prednja vrata. Ipak, mi verujemo da bacaju pare i verujemo da projekta neće biti, a da su akcionari svesni da se bacaju njihove pare. Mi smo svi spremni da svojim telima i svim svojim snagama branimo ovo parče zemlje koje napadaju”.

Rio Tinto se predstavlja kao humanitarna kompanija

Kako gledate na novu kampanju Rio Tinta?

„Počeli su novu kampanja oko toga kako da plasiraju rudnik u javnost. To rade tako što sebe identifikuju kao neku humanitarnu kompaniju, koja se bavi zaštitom životne sredine, kulturom Srbije, podržavaju sportske klubove… Zatim su tvrdili su da su govorili sa 3.000 stanovnika. Mi imamo 300.000 potpisa protiv rudnika, imali smo 100.000 na ulicama. Samo su Nedeljničani za sedam dana skupili 7.000 potpisa na lokalu. Njihovih 3.000 je kao zrno peska u pustinji, jedan odsto od onih koji su dali potpis protiv rudnika. Ti razgovori ne znače i automatski podršku, jer su razgovarali i sa mnom. Lično, ne znam ni jednu osobu koja sa njima sarađuje. Makar kada su u pitanju sela gde treba da bude rudnik. Možda ima nekih koji su daleko od rudnika“.

Kako komentarišete podatke koje u poslednje vreme objavljuje Rio Tinto u vezi sa uticajem na životnu sredinu ili veličine rudnika koja je prikazan daleko manjim nego što je plan.

„Rudnik ovde nije samo rudnik. Već je planirano kao mesto za preradu rude i jalovište. Čak i po najvećim standardima to nije opcija, jer truje, a ponašaju se kao humanitrna kompanija, kao da se protiv njih ne vodi veliki broj sudskih procesa. U Papua Novoj Gvineji su podneli tužbu zbog posledica po zdravlje od zagađene vode, koje se osećaju i 40 godina posle zatvaranja rudnika. Federalna policija Australije i dalje prati slučajeve korupcije u (Papua Novoj) Gvineji koji su u vezi sa rudnikom. U Londonu se pokreće slučaj zbog rudnika uranijuma u Madagaskaru. Oni su u ogromnim problemima zbog posledica koje ostavljaju rudnici. Sigurna sam da nijednom nisu rekli „mi ćemo da vam uništimo vodu“.

Šta se trenutno priprema Marš sa Drine?

„Nećemo da pričamo puno jer smo primetili da čim nešto kažemo, gledaju da to iskoriste protiv nas. Kompanije veoma često pokušavaju da iskoriste u svoju korist, kao što su pokušali i sa uspešnom kampanjom protiv rudnika. Čim nešto uradimo, znaće se“.

Nije lako da se proda duša

Koliko “Marš sa Drine” sarađuje sa drugim organizacijama u Srbiji koje se bore protiv zagađenja i trovanja koje dolazi od rudarstva?

„Imamo puno veza i na Homolju i u Majdanpeku. Sarađujemo na razne načina I podržavamo i to je jako bitno. Trudimo se da podržavamo ljude na način koji im je potreban, Kad se preklopimo, sarađujemo“.

Kako bi opisala organizaciju „Marš sa Drine“?

Mi smo mladi tim koj ne prima platu. Svi smo volonteri i nemamo strukturu nevladine organizacije. Imamo specifičan način kako radimo i skupljamo sredstava. Iscrpljeni smo i školski smo primer anksioznosti zbog dosta obaveza, ali izdržavamo. Veliki deo našeg rada će se baviti i mentalnim zdravljem i bezbednošću aktivista. Postoje posledice ovog rada. Zbog toga Rio Tinto plaća puno za npr. za ljude koje šalje na TV. Nije lako da slušaju istinu i da moraju da brane okupatorsku snagu, bez da primaju ogromnu platu za to. Nije lako da se proda duša, mada mislim da ti neki ljudi veruju u projekat. Teško mi je da poverujem da je samo zbog para. Bivša ministarka rudarstva Zorana Mihajlović baš veruje u projekat. Ona veruje u litijum.

Pokušaj otvaranja rudnika litjuma i bora u okolini Loznice okupio je u Srbiji veliki broj različitih ubeđenja, ideologija, vrednosnih stavova, ekonomskih kategorija, zanimanja…

„Hvala Rio Tintu što nas je povezao. Ono što se meni mnogo dopada je količina ljudi sa različitim ideologijama, a i ja među njima. Postoje stvari koji su iznad ideologije i partijske politike, jer ne možemo da se bavimo ideologijom, ako su u pitanju voda, vazduh i hrana, odnosno zemlja. Možemo da pričamo kako je došlo do toga, politički, ali kada je u pitanju opasnost, tu nema podele. U tom momentu mi smo vojnici i ne tiče me se ideologija saborca pored mene. Možemo da otvaramo razgovore, a ne da se svađamo. Živim pola ovde, pola u inostranstvu i radim u inostranstvu, ali dolazim u Srbiju i pričam sa raznim ljudima kako u Majdanpeku tako i u lozničkom kraju.

Ruše i buše, a nemaju dozvolu za upravljanje otpadom

Bojana Novaković ističe detalj koji se tiče incidenta sa rušenjem nekih od kuća u selu Gornje Nedeljice.

“Lokalno stanovništvo se bunilo zato jer Rio Tinto nije imao dozvole za tu vrstu otpada, pošto u zgradama ima raznog materijala, čak i olova. Taj otpad mora da se tretira na specifičan način. Ironija je da Rio Tinto nema ni jednu dozvolu za upravljanjem otpadom od kada su došli u Srbiju. Priča se i da je sve išlo na gradsku deoponiju bez ikakvih dozvola. Od rudarskih aktivnosti, odnosno bušotina pa nadalje, sve je išlo na gradsku deponiju bez ikakvih posledica. Nisu plaćali za dozvole pa nisu za tretiranje tog otpada, a pitanje je da li Srbija ima uslove za tretiranje takvog otpada”.

Naučili smo da se slušamo i ne svađamo

Šta ste naučili od saboraca?

Da nije bilo pokušaja otvaranja rudnika ne bi upoznala Ljiljanu Bralović iz Pranjana, književnicu i aktivistkinju Saveza ekoloških organizacija Srbije (SEOS). Sa tom ženom sam delila šator u kampu ispred Predsedništva. Imamo mnogo različite ideološke stavove i politike. Ali, našli smo način da pričamo o tome i da se ne svađamo. Pričamo i slušamo jedna drugu. Ta žena živi na selu, pravi kajmak i rakiju, ima najbolji paradajz na svetu. Ona je pesnikinja usred Pranjana. Dok je skupljala potpise zbog rudnika, zabranili su njene pesme u školama u Čačku. Ona ima ogromno iskustvo, a imam i ja u nekim stvarima.

Sa sedam godina sam otišla u Australiji, počela da glumim, pa se vratila u Srbiju da se borim. Ona i ja imamo da delimo jako puno životnog iskustva iz različitih perspektiva. Hvala Rio Tintu što nas je povezao. Tu su Mira i Irena iz Majdanpeka, carice, pa Aleksadar Kulić iz Bora. On je sjajan, interesantan i kreativan čovek iz organizacije „Borani se pitaju“. Saznala sam da sa nekim ljudima delim ideologiju, a ne bi znala jer žive na nekim drugm mestima. Tu je i naša ekipa iz Beograda, Milica i Jovana. Najvažnije je da smo zajedno u ovome. To je svet koji želimo da pravimo. Novi svet. Iz takvih veza želimo da razvijamo kulturni identitet. Povezala sam se i sa profesorima. Svi smo deo ogromne armije. Čovek se vidi kakav je kad su mu leđa pribijena uza zid“.

Nisam protiv EU, ali sam protiv licemerja

Nedavno je izglasan evropski Zakon o kritičnim sirovinama (CRMA) koji kritikovali zbog nepoštovanja prava starosedelaca, ali i ljudskih i ekoloških prava. Koje još zamerke imate?

„Ovaj Zakon je direktno povezan sa Horajzon (Horizon) projektom, ključni program EU za finansiranje istraživanja i inovacija u oblasti kritičnih sirovina i sa budžetom od 95,5 milijardi evra. Mi (Srbija) smo direktno na meti tog istraživanja. Postoji i projekat koji se zove Vektor (Vector) koji studira socijalne aspekte projekta „Jadar“. Rio Tinto je partner u projektu Vektor. odnosno Rio Sava koja je dobila i novac od Evropske komisije. Ona ih direktno podržava dajući donaciju. Kroz te pare se studira opozicija prema rudniku, odnosno naši ljudi koji se protive rudniku. Drugi nivo je taj što je Zakon o kritičnim mineralima povezan sa finansijama, pa rudarske kompanije mogu da apliciraju za novac građana EU za starteške projekte. Evropa direktno ulaže novac u to kako da privatne kompanije nastave da kopaju, umesto u to da se istražuje kako da se manje kopa, manje prozvodi, troši manje struje i kako da ljudi živi u novonastalom situaciji.
Nas je 2021. godine ambasador Evropske komisije u Srbiji pitao zašto mislimo da EU podržava taj projekat. Sada je to dokazana direktna finansijska podrška i direktno partnerstvo sa tom kompanijom. Poreske pare se koriste da ljudi ovde budu subjekti studija“.

Očekujete li da vas proglase za protivnika Evropske unije?

„Nisam protiv EU, ali sam protiv licemerja. Ne može EU da kaže nama treba vaš litijum, dajte nam, pa da diskutujemo da li ćete u EU. Oni su to rekli direktno. Posledice tog rudnika bi bile zagađenje jedne zemlje koja je već zagađena i koja i zbog zagađenja ne može da uđe u EU. Mislim da imamo pravo da kritkujemo politiku koja nam se ne dopada. Ljudi u EU kritkuju EU, ljudi u Americi kritikuju Ameriku… Uvek sam bila za ulazak u EU. Nisam ušla u ovu priču osuđujući EU, ali sada imam drugačiji stav. Tačnije, nemam stav, što je za mene neobično“.

Dešava nam se infrastrukturni kolonijalizam

Koliko imate dijalog sa ljudima iz Evrope? Evropa bi da bude najzeleniji kontinent, ujedno nema ni rudnik litijuma već bi da se on uvozi iz inostranstva.

„Imamo dijalog sa ljudima širom Evrope, Portugala. Španije, Nemačke i razumemo se. Rešenje koje nudi EU je da se otvara više rudnika, a to nije dobro. Ne može zelena tranzicija da zavisi od više rudarenja. Ispada da zelena tranzicija znači da svaki deo planete ima neke nove zakone koji ne štite zemlju od više rudnika, već se samo menja šta se kopa. Pravi se samo više problema. Mi smo za zaštitu područja koji nisu taknuta, poput Barosa u Portugalu, Jadra u Srbiji, zatim tu su i planine u Španiji gde bi da kopaju. Ne kopa se samo litijum već i ekstremno toksični borati od rude bor. Mi smo za zakone koji određuju manju ekstrakciju i proizvodnju, ali i koji sitmulišu manju potrošnju energije. Ne da pravimo tranziciju, pa da koristimo istu ili veću količinu energije“.

Za uspeh zelene tranzicije ste pomenuli i vojni kompleks?

„Vojni kompleks ima imunitet što se tiče troškova i potrošnje energije. To nije rešenje, ako što nije rešenje za klimatsku krizu da se pravi više automobila. Jasno je da za svaki automobil mora mnogo da se kopa, šest puta više ruda nego što je slučaj sa kolima na fosilna goriva. Pri tome zaboravljamo da litijum nije izvor energije, pa ne može da bude rešenje. Litijum samo sprovodi i čuva energiju, a struja opet mora da se pravi. Ne možete da imate Horajzon projekat, a da ne razmišljate da ne smanjite kopanje. Iste kompanije koje su nam prodavale automobile na naftu i benzin, sada bi i baterije. Energetske kompanje isto. Nekad ugalj, sada energija iz drugih izvora. Rio Tinto je vadio naftu, sada bi drugo. Kompanije koje su kreirale krizu sada treba da rešavaju klrizu. Rešenje je da te kompanije ne postoje, odnosno da takav sistem društva ne postoji. Da se to izmeni, a ne da nastave da dobijaju profit, a profit ne može bez devastacije“.

To ste opisali kao infrastrukturni kolonijalizam. O čemu se radi?

„To je šira slika svega ovoga šta nam se dešava. Po akademskim defincijama, to je materijalni socijalni rat, kako bi se kontrolisale teritorije. To je situacija gde mega projekti kontrolišu infrastrukturu i to se u Srbiji dešava. Rio Tinto hoće da kontroliše infrastrukturu zapadne Srbije. To je kolonizacija. Ismeva se takav stav, jer se misli da se davno dešavalo, ali mi to živimo danas. Nastavak kolonijalizma“.

Bes koji šalje u akciju

Da li ima napretka u procesu dobijanja informacija od australijske vlade o aktivnostima njihovih zvaničnika koje se tiču projekta Jadar, kao i prepisci koju su vodili o vašem tvitu? Taj dokument je, koliko sam upoznat, dostavljen ali redigovan pa se ne zna se ko je razmenjivao informacije o vama.

„Malo smo bliže odluci za prva dva zahteva. Australija ima katastofalne procedure. U Srbiji te makar informišu. Čekam odgovore za zahteve od pre dve godine, a imam šest zahteva koji se tiču projekta Jadar u komunikaciji zvaničnika o meni. Ako odbiju, idemo na Upravni sud, naročito ako odbiju informacije o meni“.

Kako je bio osećanje kada ste saznali da su razmenjivali informacije o vama?

„Nisam se uplašila, ali sam bila besna. Nije u pitanju bio destrukitvan bes, već koji mi daje energiju i šalje u akciju. Plaćam ogroman porez da bi mi australijska vlada štitila interese, a sada niti me štiti, niti mi daje informacije koje se tiču mene. Da se ovo desilo nekom drugiom, npr. nekom pčelaru iz Nedeljica, bila bih još više besna. Osim besa, bila sam iznenađena iako sam mislila da me malo toga može iznenaditi. Rudarski lobi u Australiji je jak. Imaju uticaj na Vladu. Štite svoj profit do kraja. Osećam se kao da živim u zemlji koja je kolonizovana i sada se svi prave da je sve kao ok“.

Izvor: N1