Masovni ekološki protesti širom Srbije obeležili su 2022. godinu, nakon čega je Vlada Srbije donela odluku o zaustavljanju projekta Jadar, tj. planirane eksploatacije rude litijuma na zapadu Srbije. Ipak, 11. jula ove godine Ustavni sud Srbije poništio je odluku Vlade i borba građana protiv otvaranja rudnika litijuma u dolini reke Jadar je obnovljena. 

Borba za očuvanje životne sredine u Srbiji ujedno je i borba za medijski prostor, a nasuprot lokalnom stanovništvu, aktivistima i naučnicima, nalazi se rudarski gigant Rio Tinto. Iza kompanije “Rio Tinto”, koja je još 2004. godine otkrila rudu jadarit na teritoriji Srbije, stoje decenije kršenja ljudskih prava, saradnja sa nasilnim i korumpiranim režimima širom sveta, te višedecenijsko iskustvo u medijskom spinovanju i oprobane taktike za pridobijanje poverenja građana. Zašto su opravdani nezadovoljstvo i nepoverenje lokalnih zajednica koje bi rudarenje pogodilo, koliko su zapravo dalekosežne posledice eksploatacije litijuma, i zašto je “Rio Tinto” na toliko lošem glasu, istraživala je Dunja Karanović u 79. broju Licaulice.

Rio Tinto — od kršenja radničkih prava i saradnje sa Frankovim režimom, do izlivanja tona toksičnog otpada u reke

Istorija ekološkog aktivizma može se razumeti kao višedecenijska priča o poverenju. Pioniri sejanja sumnje u naučne činjenice pedesetih godina bila je multimilionska industrija duvana, a tokom narednih decenija, njihove taktike preuzele su svetske kompanije čiji profit zavisi od sagorevanja fosilnih goriva. U sprezi sa populističkim režimima širom sveta, ovaj tzv. fosilni lobi uložio je ogromne resurse u stvaranje atmosfere nepoverenja u naučnike, medije i aktiviste koji su pokušavali da edukuju javnost o ekološkim posledicama sagorevanja fosilnih goriva. Tako je nastala struja tzv. klimatskih skeptika, tj. globalna sumnja u klimatske promene, u vezu između količine ugljen-dioksida u atmosferi i globalnog zagrevanja, u pojave kiselih kiša itd. Tako su, između ostalog, počele i štetne kampanje protiv stručnjaka iz polja ekologije, biologije i drugih nauka, poput Rejčel Karson i Majkla Mana, dovodeći u pitanje sve naučne dokaze koje su oni iznosili o budućnosti ekosistema. Kada je, međutim, neka vrsta naučnog konsenzusa o klimatskim promenama uspostavljena, dovođenje ovih pojava u pitanje nije više bilo dovoljna taktika (ako razumemo da je sumnja vrsta kapitala, i ona podleže zahtevima tržišta). Kampanja je izmenjena u korist rasprave o ličnom karbonskom otisku svakog pojedinca, a ne o, daleko pogubnijem, uticaju velikih kompanija. 

Kompanija British Petroleum (BP) prva je, još 2004. godine, uvela u upotrebu pojam ekološkog ili karbonskog otiska. Premda ovaj pojam danas koristimo kad preispitujemo sopstveni uticaj na prirodne resurse planete, važno je razumeti kako je on nastao, važno je razumeti na koji način su, decenijama, različite interesne grupe gradile sistem komunikacije sa javnošću jer zaključak iz ove lekcije iz istorije može da nam koristi za dekodiranje nekih trenutnih događanja na lokalnom planu.

Osnovana još u 19. veku, kompanija Rio Tinto iduće godine slavi 150. rođendan, i u tom smislu imala je dovoljno vremena da nauči na koji način se stiče poverenje javnosti (ili bar lokalnih zajednica koje targetira). Iako internet ne zaboravlja, ova kompanija u 21. veku i dalje posluje, bez obzira na niz neetičkih projekata sprovedenih kroz istoriju – od kršenja radničkih prava i saradnje sa Frankovim režimom u Španiji, preko podrške rasističkih vlada u Africi, prinudnih iseljenja i izrabljivanja u Indoneziji i Papui Novoj Gvineji, do izlivanja tona toksičnog hemijskog otpada u mnogobrojne reke sveta.

Vek i po iskustva u eksploataciji rudnih bogatstava za drugu po veličini najveću rudarsku kompaniju na svetu, ipak, znači i vek i po učenja o komunikaciji sa javnošću, pa su tako ključne reči Rio Tinta danas održivi razvoj i klimatske promene. Prve informacije koje se mogu pročitati na njihovom vebsajtu jesu da su materijali kojima se oni bave ključni za smanjenje emisija ugljen-dioksida, da je kompanija podržala Pariski sporazum o klimatskim promenama, te da je glavni cilj njihovog rada uspostavljanje sigurnih, pravednih, i održivih načina rudarenja.

Rudarenje je najagresivnija industrija koja postoji

Ono što, međutim, razlikuje uticaj rudarskih kompanija i onih koje posluju sa fosilnim gorivima jeste dugoročnost štete. Prema rečima dr Vladimira Đurđevića, profesora meteorologije sa Fizičkog fakulteta u Beogradu, ne postoji industrija koja ostavlja dublji trag u životnoj sredini od rudarenja. Uticaj eksploatacije litijuma u dolini Jadra pre svega je problem hemijskog zagađenja vode i zemljišta. Samo preliminarna ispitivanja zemljišta, koja su već u toku, predstavljaju rizik za izlivanje štetnih materija u podzemne vode, a jalovišta koja ostaju iza rudnika znače potencijalno neizmernu štetu po okolinu koja ostaje dugo nakon što on prestane sa radom.

„U prirodi, jednom kad se oslobodi nešto što je problematično po životnu sredinu, ne postoji pouzdan način da se sazna koliko su dalekosežne posledice i kolika je amplituda promena. Rudarenje je najagresivnija industrija koja postoji u svetu. Čak i ekstrakcija jednostavnijih ruda ostavlja neizbrisiv trag mereno ljudskim životima. Za nas je to zauvek. Oko svih rudnika u svetu reke su zagađene. Ako pogledate satelitski snimak Srbije, prve stvari koje se uoče a da su posledica ljudskog delovanja, jesu Kolubara i Bor. To su toliko veliki zahvati da ne mogu da ne naruše balans koji postoji u prirodi. Pitanje je samo koliki je negativni uticaj i koliko smo spremni da žrtvujemo ljude i prirodu da bismo ostvarili profit na kraju“, objašnjava Đurđević za Liceulice.

Ono što Srbiju čini pouzdanim partnerom za ovakvu vrstu poduhvata jeste manjak dugoročnog strateškog planiranja. Iako kompanija Rio Tinto u svojim PR manevrima stavlja akcenat na klimatske promene i zelenu budućnost koju će doneti eksploatacija litijuma, planovi za rudnik u Srbiji ne podrazumevaju mnogo razmišljanja unapred. Država, kako kaže Đurđević, ne zahteva da studije uticaja uzimaju u obzir klimatske promene i način na koji će menjati uslove za rad rudnika.

„Kad se donese odluka da se negde otvori rudnik, ljudi moraju da razumeju da je ta odluka zauvek. Studija uticaja radi se samo u odnosu na trenutno stanje u okolini rudnika. Trenutne klimatske promene su takve da su kiše intenzivnije, veći je rizik od poplava, i suše su češće jer ima sve manje vode u rekama tokom malovodnog perioda leti. Taj trend će da se nastavi u budućnosti. Za rudnik to znači da obezbeđivanje jalovišta treba da bude još ozbiljnije nego što se planira. Drugo važno pitanje koje se ne pominje je da li će pri ekstremnijm sušama u budućnosti biti dovoljno vode da bi rudnik radio“, upozorava Đurđević.

Ironija je što je upravo budućnost mantra ovdašnjih vlasti i glavno opravdanje za svako zanemarivanje stavova struke. U jeku predizborne kampanje, poverenje građana postaje neobnovljivi resurs, a kako se između otvaranja rudnika i napretka Srbije stavlja znak jednakosti, svako ko mu se suprotstavi postaje izdajnik i meta tabloida. Za razliku od veštih PR-menadžera rudarske industrije sa preko sto godina iskustva, ljudi koji će potencijalno živeti u neposrednoj blizini rudnika nemaju ni dovoljno informacija ni adekvatnih alata za borbu. Rudnik koji je u planu za dolinu Jadra prvi je tog tipa koji bi se gradio u Srbiji, ali i prvi rudnik litijuma za Rio Tinto i, u tom smislu, meštanima (a potencijalno i samim rukovodiocima projekta) fali ključ za razumevanje dalekosežnosti posledica ovog projekta po zemljište, vodoizvorišta, i kvalitet života u širem smislu. Informacije koje se puštaju u javnost već godinama imaju za cilj da uvere ljude da će rudnik doneti niz ekonomskih (i ekoloških?) benefita uz minimalnu štetu, ali osvrt na istoriju Rio Tinta ukazuje ne samo na katastrofalne posledice po zdravlje ekosistema i lokalnog stanovništva, već i na beskrupulozno gašenje pobuna rudara i ekoloških organizacija.

Rio Tinto je kompanija kojoj ne treba verovati

Prema podacima Londonske rudarske mreže (London Mining Network – LMN), rudnik bakra i zlata u Bugenvilu na Papui Novoj Gvineji bio je uzrok desetogodišnjeg protesta protiv Rio Tinta. Kompanija ne samo da je izrabljivala radnike već je, izlivanjem milijardi tona toksičnog otpada iz jalovišta, prouzrokovala nebrojene zdravstvene posledice za lokalno stanovništvo. U saradnji sa vladom, organizovana je vojna blokada da se protesti uguše, što je dovelo do smrti deset hiljada ljudi u periodu od 1990. do 1997. godine. Milijarda tona jalovine ispuštena je i u rečni sistem Indonezije kao posledica rada rudnika Grasberg. Za suzbijanje protesta kompanija je uložila trideset pet miliona dolara u vojnu infrastrukturu Indonezije. 

Prema rečima Ričarda Solija, koordinatora LMN, Rio Tinto je u ovom slučaju svesno učestvovao u užasavajućim kršenjima ljudskih i manjinskih prava da bi na kraju, napravivši profit, prodao svoje deonice iz rudnika i negirao bilo kakvu odgovornost za destrukciju i zločine.

„Rio Tinto je kompanija kojoj ne treba verovati jer, ako gledamo njihovu istoriju, to je istorija velikih obećanja koja nisu ispoštovana, i nepoštovanja lokalnih zajednica koje ili nisu zainteresovane za rudnik ili žele da se promeni način poslovanja. Zajednice sa kojima smo radili na Filipinima žalile su se na to da Rio Tinto insistira na dugotrajnim dijalozima, iako su oni izričito odbili projekat. Kolege koje rade na slučaju rudnika titanijuma na Madagaskaru isto učestvuju u jako sporom dijalogu u kome je potrebno mnogo vremena da se od Kompanije dobiju ikakve informacije ili reakcija na optužbe o zagađenju vode. Dok se ljudi uključuju u dijalog koji je, navodno, za njihovo dobro, Kompanija nastavlja da se ponaša na isti način koji je i doveo do problema koji ljude brinu“, kaže Soli za Liceulice.

Dok se akcenat zvanično stavlja na komunikaciju, Rio Tinto nema adekvatan sistem u okviru koga se mogu priložiti žalbe na njihov rad, izbegava da komunicira sa bilo kim izuzev sa vladama i samim zajednicama, a ne suzdržava se od pretnji organizacijama koje ih javno kritikuju. Jedan od najvećih skandala u skorašnjoj istoriji ove kompanije je uništenje svetilišta starog 46.000 godina u klisuri Džukan u Zapadnoj Australiji. Reakcija Rio Tinta, prema rečima Solija, bila je pre svega pranje reputacije bez realne promene načina rada. Kompanija i dalje insistira na nastavljanju projekta Resolution Copper u Arizoni u kome se nalazi svetilište Apača. Taktika u ovom slučaju podrazumeva princip „zavadi pa vladaj“ jer se u dijalog ulazi sa lokalnim vlastima i onim delom Apača za koje ta lokacija nije sveta, stvarajući privid spornog pitanja.

Ogromni resursi se ulažu u reputaciju i sticanje poverenja, ali nedovoljno u etično poslovanje i poštovanje odluka lokalnih zajednica. Odlučujući faktori koji određuju gde će se pokrenuti novi projekat zavise od vrsta ruda koje su dostupne na određenoj lokaciji, ali u velikoj meri zavise i od voljnosti vlada i regulatornih tela da sarađuju.

„Kao i mnoge druge rudarske kompanije, Rio Tinto favorizuje jurisdikcije koje su stabilne i u okviru kojih mogu da računaju na jaku podršku vlade. Voljni su da ulože mnogo truda u to da osiguraju zadovoljavajući regulatorni okvir za sebe. Ono što ih na kraju otera je stepen snage otpora zajednice, bilo putem rata, kao što je bio slučaj u Bugenvilu, ili doslednog odbijanja bilo kakve saradnje, kao na Filipinima. Po svemu sudeći, neophodno je da im se pokaže snaga otpora pre nego što odluče da odu, a masovni protesti koji se dešavaju u Srbiji sigurno će biti nešto što moraju da uzmu u obzir“, zaključuje Soli.

Pitanje koje ostaje jeste da li će se ekološki protesti pretočiti u solidarnu borbu na globalnom nivou, te da li će nas naterati da preispitamo razmere u kojima trenutno trošimo prirodne resurse planete. Jer, činjenica je da, oterati Rio Tinto sa Drine, neminovno znači oterati ga negde drugde.

tekst: Dunja Karanović

Izvor: LICEULICE

Evropskom Registru transparentnosti prijavljuju se aktivnosti sa ciljem oblikovanja politika i zakonodavstva, kao i uticanja na procese donošenja odluka unutar EU

U tekstu „‘Oće centrala da pogreši jednom, ali ne sto puta“, Radar je pokušao da u okolnostima u kojima državni organi odbijaju da odgovaraju na novinarska pitanja, rasvetli zbog čega je rudarska kompanija Rio Tinto prijavila pristupanje Srbije EU kao jedan od svojih glavnih fokusa lobističkog delovanja unutar Evropske unije.

Usledio je demanti kompanije, u kome smo optuženi za iznošenje brojnih neistina i nepotkrepljenih optužbi, i u kome Rio Tinto negira ne samo da zaista lobira za priključenje Srbije EU, već i da su tako nešto uopšte prijavili evropskom Registru transparentnosti.

„Evropski registar transparentnosti zahteva od svih kompanija da označe teme od interesa za svoje poslovanje koje se odnose na industriju i oblasti u kojima posluju. To su teme koje kompanija prati; to ne znači da Rio Tinto za njih lobira. Rio Tinto trenutno prati teme kao što su EU Zeleni Dogovor, EU industrijska strategija, EU COVID paket oporavka, pa i mnoge druge, a među njima i temu pristupanja Srbije EU (…) Evropski registar transparentnosti jasno i nedvosmisleno navodi da su ovo teme koje kompanija prati, a ne ‘fokusi lobističkog delovanja’, kako je navedeno u članku“, tvrde iz kompanije.

Tačno je da Registar zahteva od kompanija da označe teme koje ih interesuju i Rio Tinto jeste označio čitav niz oblasti interesovanja poput energetike, klimatske politike, trgovine… Ali u sekciji Registra koja se prikladno zove „područja interesa“. Međutim, kada je reč o pristupanju Srbije EU ili recimo pomenutom Zelenom dogovoru, te stavke su naveli u delu koji se bavi posebnim aktivnostima obuhvaćenim Registrom, konkretno u kategoriji „Glavni zakonodavni predlozi ili politike EU-a na koje su usmerene aktivnosti“.

Smatrali smo da se podrazumeva da su prijavljene aktivnosti registrovanih lobista – lobističke aktivnosti, ali očigledno postoji potreba za preciznijim objašnjenjem. Propis koje reguliše rad Registra („Međuinstitucionalni sporazum o obaveznom registru transparentnosti“) definiše na šta se ovi podaci odnose.

Ukoliko je zaista reč o standardnoj poslovnoj praksi, kako to da nijedna druga kompanija koja posluje i u EU i u Srbiji, nije prijavila aktivnosti usmerene ka pristupanju Srbije Evropskoj uniji

„Ovim Sporazumom obuhvaćene su aktivnosti koje provode predstavnici interesnih skupina u cilju uticanja na oblikovanje ili sprovođenje politika ili zakonodavstva ili procese donošenja odluka institucija potpisnica ili drugih institucija, tela, kancelarija i agencija Unije“, navodi se u Sporazumu. I precizira da se pod time između ostalog podrazumeva: ogranizovanje sastanaka, konferencija i događaja i učestovanje u sličnim kontaktima sa institucijama EU; doprinošenje savetovanjima, raspravama i drugim sličnim inicijativama; organizovanje kampanji, platformi, mreža i inicijativa na terenu; pripremanje ili naručivanje dokumenata o politikama, amandmana, istraživanja javnog mnjenja, otvorenih pisama i sprovođenje istraživanja.

Drugim rečima, ne pasivno interesovanje za neku oblast, već lobističko delovanje. A što se tiče tvrdnje Rio Tinta da smo pogrešno interpretirali standardnu poslovnu praksu svih kompanija koje posluju u EU, moramo da se zapitamo kako to da, recimo Stellantis, vlasnik Fijatove fabrike automobila u Kragujevcu i takođe registrovani lobista u EU, nema prijavljene aktivnosti vezane za pristupanje Srbije Evropskoj uniji? Isti je slučaj i sa Mišelinom (vlasnikom Tigar fabrike guma iz Pirota), Bošom ili recimo Hemofarmom – a sve tri kompanije su na spisku najvećih izvoznika u Srbiji. I nema potrebe da dalje pojedinačno proveravamo kompanije koje posluju i u EU i u Srbiji, pošto je moguće izvršiti pretragu Registra i utvrditi da ne postoji ni jedna druga registrovana kompanija koja je prijavila aktivnosti usmerene ka pristupanju Srbije Evropskoj uniji.

Izvor: Radar

Tvrdnje da Rio Tinto direktno lobira u vezi sa bilo kojom od ovih tema su netačne i predstavljaju pogrešno predstavljanje standardne poslovne prakse svih kompanija koje posluju u EU

Nedeljnik Radar je u tekstu pod naslovom „Zbog čega Rio Tinto lobira za priključenje Srbije EU: Oće centrala da pogreši jednom, ali ne sto puta“, objavljenom 23. maja, izneo brojne neistine, insinuacije i ozbiljne optužbe bez ikakvih dokaza. Kompanija Rio Tinto traži da se objave činjenice kako bi se demantovali sporni navodi u skladu sa zakonom.

Tvrdnje koje su objavljene u tekstu nedeljnika Radar da Rio Tinto „lobira za pristupanje Srbije EU“ predstavljaju namernu pogrešnu interpretaciju poslovnih aktivnosti kompanije i deo su koordinirane kampanje dezinformacija o kompaniji i projektu „Jadar“.

Kompanija Rio Tinto ni na koji način nije uključena u pregovarački proces Srbije i EU. Srbija je suverena zemlja i proces pregovaranja je u isključivoj nadležnosti njenih institucija.

Kompanija Rio Tinto ni na koji način nije uključena u pregovarački proces Srbije i EU. Srbija je suverena zemlja i proces pregovaranja je u isključivoj nadležnosti njenih institucija

Evropski propisi strogo regulišu komunikaciju između kompanija i zvaničnika EU. Evropski registar transparentnosti zahteva od svih kompanija da označe teme od interesa za svoje poslovanje koje se odnose na industriju i oblasti u kojima posluju. To su teme koje kompanija prati; to ne znači da Rio Tinto za njih lobira.

Rio Tinto trenutno prati teme kao što su EU Zeleni Dogovor, EU industrijska strategija, EU COVID paket oporavka, pa i mnoge druge, a među njima i temu pristupanja Srbije EU. Tvrdnje da Rio Tinto direktno lobira u vezi sa bilo kojom od ovih tema su netačne i predstavljaju pogrešno predstavljanje standardne poslovne prakse svih kompanija koje posluju u EU.

U članku se neosnovano tvrdi da je Rio Tinto „obmanuo EU neprijavljivanjem Vlade kao klijenta čije interese zastupa“, dok istovremeno ukazuje da ne postoji nikakav dokaz koji podržava ovu neosnovanu optužbu.

Takođe, članak pogrešno tvrdi da je „Rio Tinto prijavio Evropskoj uniji da će jedan od ključnih fokusa njihovog lobističkog delovanja biti pristupanje Srbije EU“. Ovo je namerna pogrešna interpretacija Evropskog registra transparentnosti. Evropski registar transparentnosti jasno i nedvosmisleno navodi da su ovo teme koje kompanija prati, a ne „fokusi lobističkog delovanja“, kako je navedeno u članku.

Rio Tinto još jednom poziva protivnike projekta i aktiviste da se uključe u javni dijalog zasnovan na činjenicama umesto što nastavljaju sa širenjem dezinformacija.

Izvor: Radar

Dekanu Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, prof. dr Dušanu Živkoviću, izrečena je opomena od strane Odbora za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu na sednici održanoj 24. aprila, zbog kršenja člana 6 Kodeksa profesionalne etike, po kome su članovi univerzitetske zajednice dužni da „čuvaju integritet Univerziteta i njegovih članica i da rade savesno, marljivo, odgovorno i posvećeno, prema svom najboljem znanju“.

Postupak se ticao činjenice da je dekan uporno onemogućavo šefa Katedre za pedologiju i geologiju, prof. dr Aleksandra Đorđevića, da ostvari uvid u dokumentaciju o izradi Pedološke studije za potrebe kompanije Rio Sava Exploration. Naime, prof. Đorđević je saznao da se njegovo ime našlo na spisku učesnika u izradi Studije, iako ni on, ni još jedan potpisani saradnik sa Katedre nisu učestovali u njenoj izradi. Dekan je odbio da prof. Đorđeviću omogući da se uveri u istinitost ove informacije i umesto toga ga uputio da se obrati preduzeću koje je studiju i naručilo. Usledio je postupak pred Poverenikom za informacije od javnog značaja, u kome je Fakultet odbijao da postupi po prva dva doneta rešenja, da bi na kraju ipak omogućio uvid u dokumentaciju u kojoj se u sva imena učesnika u Studiji – zatamenjena.

Iako se radi o najblažoj meri koju Odbor može da izrekne, u slučaju dekana Živkovića i opomena ga može koštati funkcije. Prema Statutu Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, dekan ne može biti lice koje je prekršilo kodeks profesionalne etike, a takođe je predviđeno da može biti razrešen pre isteka mandata ukoliko prekrši Kodeks.

Ipak, takav ishod bi zahtevao da prvo Veće Fakulteta pokrene postupak za razrešenje, a potom i da konačnu odluku – tajnim glasanjem – donese Savet fakulteta.

Izvor: Radar

Kada smo jesenas prilikom pokušaja rušenja kuća u okolini Loznice u vlasništvu Rio Save saznali za neobične hobije ove rudarske kompanije, ne samo što su kuće u kojima su ljudi živeli u ovom veku krstili „tradicionalnom arhitekturom“, već su i najavili da će iz njih pažljivo prikupiti predmete, kategorisati ih i očuvati za dalja naučna proučavanja i potencijalno muzejsko izlaganje, nismo ni slutili razmere dokolice koju odsustvo rudnika izaziva. Pošto se ispostavilo da je mnogo pre ideje da zaplovi u kustoske vode, tačnije od novembra 2020. godine, Rio Tinto prijavio Evropskoj uniji da će jedan od ključnih fokusa njihovog lobističkog delovanja (uz očekivani interes za regulativu o mineralnim sirovinama i baterijama) biti pristupanje Srbije EU.

Ovu informaciju je javnost prvi put imala priliku da čuje od prof. Ratka Ristića tokom debate o litijumu na RTS-u, na šta je usledila momentalna reakcija zastupnice Rio Save Marijanti Babić: „Dajte, molim vas, odakle informacija da kompanija koja posluje svuda u svetu i ide tamo gde ima resursa, ne bira, lobira za bilo koju zemlju da se učlani bilo gde na svetu?“ Naravno da je činjenica da je profesor kod sebe imao papir sa izvodom iz registra lobističkih organizacija EU („Registar transparentnosti“) nije osujetila – demantovanje je već postao uslovni refleks kompanije, pa su se tako poslednji put sporili sa navodima aktivista da Rio Sava na konsultantske usluge troši baš onoliko novca koliko je u finansijskom izveštaju prijavila APR-u da troši.

Na sajtu Registra se može pronaći i informacija da je Rio Tinto u 2022. i 2023. godini angažovao konsultantsku firmu FIPRA International SRL da za njih lobira u četiri oblasti: Evropski zeleni dogovor, baterije, Zakon o kritičnim sirovinama i opet – pristupanje Srbije EU

„Da nije previše ozbiljno i tužno, pomislio bih da se radi o informaciji sa nekih šaljivih strana. Da jedna privatna kompanija, kojoj je po definiciji na prvom mestu profit, lobira za ulazak jedne države u Evropsku uniju – to mi se čini potpunom besmislicom. I ukoliko nije dogovoreno sa Vladom Srbije, što ne treba isključiti, zapravo mi se čini kao jedna mala propagandna ikonica – eto, Rio Tinto brine o Srbiji. Bilo bi jako dobro da Rio Tinto ne brine o Srbiji, pogotovo ne da lobira u EU za pristup Srbije toj grupi zemalja. Po meni je to potpuno besramna informacija“, kaže predsednik Evropskog pokreta u Srbiji Radomir Diklić.

Da li se radi o dogovoru sa državom, za sada nije moguće utvrditi. Radar se još pre formiranja nove vlade obratio Ministarstvu za evropske integracije sa pitanjima da li su upoznati sa ovom aktivnošću Rio Tinta i da li postoji saglasnost Vlade za tako nešto. Takođe smo ih upitali ukoliko se ne radi o dogovoru između Vlade i Rio Tinta, da li Vlada ima na raspolaganju mehanizam da se zaštiti od eventualne štete koja može da nastane od neadekvatnog samoinicijativnog zastupanja interesa Srbije od strane ove privatne kompanije? Odgovor nismo dobili. Kasnije smo se sa istim pitanjima obratili i kabinetu predsednika Vlade, ali nismo imali više sreće ni sa njihovom službom za odnose sa medijima.

Jedna mogućnost je da između Srbije i Rio Tinta jeste sklopljen ugovor o lobiranju za pristupanje Srbije EU, u kom slučaju bi Rio Tinto kršio Kodeks ponašanja koji obavezuje registrovane lobiste (a koji je kompanija potpisala da će poštovati), između ostalog da moraju da naznače interese i klijente koje zastupaju – a Rio Tinto je prijavio da zastupa isključivo sopstvene interese. Druga mogućnost je da Rio Tinto baš priključenje Srbije Evropskoj uniji doživljava kao svoj interes. Ipak je delovalo da sve ide kako treba sa projektom Jadar, da bi naprasno (skoro) sve pravne procedure bile obustavljene, a u EU postoji stabilnija poslovna klima i veća pravna izvesnost – samo onda ne bi bilo jasno zbog čega Marijanti Babić to nije tako i rekla na RTS-u. Treća mogućnost je da je došlo do greške i da je stavka „pristupanje Srbije EU“ slučajno uletela iz nekog drugog dokumenta, što bi bilo dosta neobično imajući u vidu da nijedna druga organizacija u Registru u kome ima preko 12.000 lobista nema takav deklarisan interes. A kada tome dodamo i činjenicu da je nakon prvobitne registracije iz 2020. godine, Rio Tinto ažurirao podatke u još četiri navrata, poslednji put u februaru, ostaje nam samo da se setimo opservacije Ilije Čvorovića „’Oće centrala da pogreši jednom, ali ne sto puta“.

„Može Rio Tinto da negira, ali je za mene potpuno nezamislivo da bi bilo ko u briselskoj birokratiji na svoju ruku stavio da je jedna od glavnih aktivnosti Rio Tinta lobiranje za ulazak Srbije u EU. Nemojmo se zafrkavati sa tako ozbiljnim stvarima, kao što je ulazak u Uniju i kao što je uloga Rio Tinta kod nas, što su dve potpuno različite stvari. Da nisu možda lobirali i za inkluziju Aboridžina u Australiji kada su ih potrovali i uništili im zemljište? To je jednostavno njihov pokušaj da prodaju maglu, da ako se neko buni ovde – a bunimo se, naravno, mnogi – da kažu ali evo, mi lobiramo za Srbiju“, kaže Diklić

Na sajtu Registra se može pronaći i informacija da je Rio Tinto u 2022. i 2023. godini angažovao konsultantsku firmu FIPRA International SRL da za njih lobira u četiri oblasti: Evropski zeleni dogovor, baterije, Zakon o kritičnim sirovinama i opet – pristupanje Srbije EU. Iako iz dostupnog spiska sastanaka FIPRA-e (kao uostalom ni samog Rio Tinta) sa predstavnicima institucija EU nije primetan nijedan koji se direktno ticao procesa proširenja EU, verovatno ih Rio Tinto ne bi iznova angažovao da nisu radili ništa po tom pitanju. Da li onda možemo da sumnjamo da se ono provuklo kroz sastanke koji su se ticali kritičnih sirovina?

„Mi jedino možemo da slutimo da se to pitanje provuklo kroz sastanke, pošto nemamo zapisnike. To što Marijanti Babić tvrdi kako ništa nije tajno, kako je sve to lako proveriti – ne nije, preteško je. Poslali smo zahtev u kome smo tražili informacije o preko dvadeset sastanaka između Rio Tinta ili njihovih lobističkih grupa i Evropske komisije. I dobili smo ogromne količine prepiske oko organizacije tih sastanaka, potpuno nebitne informacije poput toka dogovaranja o terminima u kojima će se održati, ali nijedan zapisnik koji se tiče Srbije. Čak imamo deo zapisnika u kojima je sve redigovano“, kaže Bojana Novaković iz organizacije Marš sa Drine.

Može Rio Tinto da negira, ali je za mene potpuno nezamislivo da bi bilo ko u briselskoj birokratiji na svoju ruku stavio da je jedna od glavnih aktivnosti Rio Tinta lobiranje za ulazak Srbije u EU

Radomir Diklić

Pri tome, 10 od 20 sastanaka o kojima su tražili informacije bilo je sa potpredsednikom Evropske komisije zaduženim za Evropski zeleni dogovor Marošem Šefčovičem, a upravo su najveće poteškoće u dolaženju do dokumentacije iz Marša sa Drine iskusili vezano za njegove sastanke. Čak ni tekst Pisma o namerama koji su u septembru potpisali Šefčovič i Ivica Dačić, o saradnji u oblasti kritičnih sirovina i celog lanca vrednosti do električnih vozila (treba napomenuti da je najavljeno strateško partnerstvo stavljeno u kontekst ubrzanog pridruživanja EU), nije bio objavljen odmah već su aktivisti uspeli da ga pribave tek u martu.

„Negova kancelarija ciljano šalje stvari koje nam ne trebaju, kako bi izbegla da nam šalje stvari koje tražimo. I kada im je evropski ombudsman naredio da pošalju ono što nam treba, poslali su nam dva sumirana pasusa, što uopšte nije po formatu ostalih zapisnika sastanaka koje smo dobijali iz EU“, dodaje Novaković.

Zato je teško očekivati da će se uloga Rio Tinta u procesu pridruživanja EU skoro razjasniti. Ali što se tiče odnosa EU spram eksploatacije litijuma u Srbiji, dok je Evropski parlament 2022. tražio više transparentnosti oko projekta Jadar, a u izveštaju o Srbiji za 2023. godinu Evropska komisija zamerila da „nije bilo daljeg postupanja po građanskoj zakonodavnoj inicijativi sa 38.000 potpisa o zabrani rudarenja litijuma, iako je to zakonska obaveza“, prošle nedelje je Šefčovič izjavio da postoji pozitivan razvoj i da je „bilo nekih pravnih pitanja koja se sada razmatraju između kompanije i vlade“. Pa kada se sporazumeju, onda valjda i Upravni sud može da konačno donese odluke u čitavom nizu sporova između Rio Save i države.

Izvor: Radar

Učesnici:

• Bojana Novaković, aktivistkinja 
• Sreten Đorđević, advokat 
• Luka Đorđević, advokat 

Izvor: Medija Centar

Prema podacima iz finansijskog izveštaja primetan je trend rasta troškova u vezi sa napuštenim projektom Jadar kompanije Rio Rinto/Rio Sava u 2023. godina, saopštila je aktivistička grupa „Marš sa Drine“ u Medija centru.

Oni su predstavljajući javno dostupne podatke koji se nalaze na sajtu Agencije za privredne registre (APR), naveli, kako nema naznaka zaustavljanja projekta. Naprotiv, on se razvija, a najveći deo utrošenih sredstava desio u poslednje tri godine, od kada je ukinut.

„Rio Tinto, tačnije Rio Sava od osnivanja je uložila 511,2 miliona evra u projekat Jadar. Najveći deo kapitala iskorišćen je za pokriće gubitaka i to u iznosu od 487,8 miliona evra koliko je iznosilo na kraju 2023. godine“, rekao je adokat Sreten Đorđević.

Gubici sve veći

On je naveo podatak da je u periodu od 2019. do 2023. neto gubitak iznosio 44,5 milijardi dinara što je značajno više u odnosu na 12,6 milijardi koliki je bio u periodu 2004 – 2018. godine.

Kako Đorđević objašnjava radi se o ogromnom investiranju u poslednje četiri godine. On navodi da su u okviru troškova proizvodnih usluge postoje dve ključne stavke.

„U pitanju su kako je napisano ostale usluge analize istraživanja u iznosu od 173 miliona evra. U okvoru nje se vode troškovi izrade bušotina i eksploatacionih bunara, kao i troškovi za nastavak aktivnosti vezanih za studiju izvodljivosti. Druga stavka su neproizvodne usluge u vrednosti od 142 miliona evra. Tu spadaju konsultatske usluge i usluge povezanih lica iz inostranstva“, kaže Đorđević.

Đorđević podseća da je studija izvodljivosti predata 2021. godine i zapitao se da li je u pitanju nova studija izvodljivosti ili je pre tri godine dostavljena samo formalno kako bi se zadovoljila procesna procedura.

„Ili kompanija pod ovim imenom radi nešto sasvim drugo drugo“, kaže Đorđević.

On ističe kako nisu postojali mehanizmi da kao građani ostvare dodatni uvid u podatke koji bi nam pokazali u šta su potrošena ovolika sredstva. Đorđević kaže da je u 2023. godini gotovo stalo sa kupovinom zemljišta i nekretnina, ali da je od 2019. godine ukupno na realizaciju projekta potrošeno 39 milijardi dinara odnosno 332 miliona evra.

Ko su tajna povezana lica

Đorđević kaže da značajna sredstva podlaze na povezana lica u inostranstvu, kao i da postoje značajne indicije da kompanija u Srbiji ima još neka povezana pravna lica ali da nisu uspeli da uđu u trag.

„Analizari smo prilive i odlive. Povezana lica za koje znamo da posluju u Srbiji, a to je primera radi Dunav eksplorejšn (exploration), još jedna firma Rio Tinta, nemaju dovojno aktivnosti za navedenu sumu novca. Moralo bi da postoji još neko pravno lice“.

Zloupotreba potpisa profesora univerziteta

Đorđević je osim predstavljnje analize finanskog izveštaja pomenuio i sumnju da je Rio Sava anagažovala fakultete u Beogradu BU koji su radli studije za potrebe kompanije, a da u tim studijama stoje imena ekspreta koji nisu učestvovali u izradi studija.

Kao problem naveo je što kompanija ima klauzule da se svi podaci o ekspertima smatraju poslovnom tajnom.

„Srećom po nas, poverenik za informacije od javnog značaja je u više postupaka utvrdio da su profesori BU državni službenici i da njihova imena ne mogu biti proglašena poslovnom tajnom. Uprkos tome fakulteti odbijaju“, poručuje Đorđević i pozvao Rio Tinto i Rio Savu da objavi podatke.

„Ako kompanija ne bude to uradila, mi ćemo se izjasniti uskoro jer vodimo sporove tim povodom”

Đorđević je pozvao Rio Tinto da dostave izveštaje o transfernim cenama za svaku transkaciju sa domaćim i stranim povezanim licima. Iznos, cena ugovora. kako bi se otklonila svaka sumnja o čemu se radi.

„Ti podaci postoje kod Poreske uprave ali su nedostupni“.

Prikrivanje činjenica o taksama za geološka istraživanja

Đorđević je naveo da su tražili prihode po osnovu taksi za geološka istraživanja, ali da suštinski nisu dobili ništa. Veliki broj podataka je zatamnjen prema Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti.

„Svi podaci o cenama i datumima su zatamnjeni. Na na osnovu njih ne možemo da vidimo ništa, ali imao pravo da sumnjamo u zakonitost i ispravnost ono što radi kompanija. Što uključuje i povezanost sa organima Republike Srbije“.

Đorđević je poručio da ako Rio Tinto drži do svog kredibiliteta, trebalo bi da prvi objave podatke.

„Mnogo puta smo čuli da je kompanija otvorena i transparentna međutm do sada ni mediji ni javnost ni struka nisu dobili ni jedan ozbiljan podatak od ove kompanije. To je problem svih nas. Bio bih zadovoljan da kompanija pokrene sudski postupak proitv nas jer bi to bio najbolji mogući način da u sudskom postupku, a po nalogu suda dobijemo sve podtake koji na nedostaju“.

Novaković: Nema šta da se demantuje, rudnika neće biti

Osvrćući se na demanti kompanije Rio Tinto povodom intervju koji je dala portalu N1, Bojana Novaković je rekla da u pismu nije osporena ni jedna tvrdnja koju je iznela.

Ona je rekla da je ne zanimaju regulative.

„Nismo za okupaciju ovo zemlje. Nema veze kakvi su, rudnik nećemo. I sve regulative da se ispune i dalje bi zagađivao i vodu i zemlju i vazduh. Ne može da se okupira zemlja i tačka. To važi za bilo koje nedirnuto područije u Srbiji“.

Razgovor sa Bojanom Novaković je vođen u Srbiji gde se trenutno nalazi. Tačnije, srpska glumica je u lozničkom kraju,  gde je došla da poseti drage ljude.

„Ništa se suštinski novo ne dešava, ali kompanija nastavlja da maltretira lokalne stanovnike sa posetama, da „kosi travu“ ili slično“, kaže.

Nedavno je vaša organizacija „Marš sa Drine“ predstavila podatke o potrošnji miliona evra kompanije „Rio Tinto“  posle posle ukidanja projekta. Šta vam je od dosadašnjih nalaza bilo najzanimljivije?

„Ono što smo predstavili bilo je od 2019. godine do 2022. Od ukidanja projekta, Rio Tinto je potrošio oko 250 miliona evra. To mi jedna od najinteresantnijih stvari. Od tih nekoliko stotina miliona evra, 92 su potrošena na studiju izvodljivosti. Oni to opravdavaju tako što kažu da imaju pravo to da rade. Imaju pravo i da se sele, ali to ne rade. Druga zanimljiva stvar su konsultatske usluge, za koje su od 2021. godine, odnosno malo pre ukidanja projekta, platili oko 150 miliona evra. Trenutno radimo analizu za 2023. godinu, a na osnovu podataka iz Agencije za privredne registre (APR), odnosno javno dostupnih podataka“.

Šta vas u tome najviše zanima?

„Zanima me kakve to konsultacije obavlja Rio Sava. Jasno je da se puno aktivnosti dešava iza zatvorenih vrata. Druga stvar koja me zanima jeste šta se dešava sa 12 postupaka koji se vode u Upravnom sudu, koji se vode protiv odluke Vlade o ukidanju projekta „Jadar“.

Da li ste uspeli da dođete do nekih podataka o tokovima novca?

„Za sada ne možemo da saznamo iz javno dostupnih podataka, jer je u pitanju privatna kompanija. Ipak, u pitanju je velika količina novca koja ulazi u zemlju, stotine miliona evra i trebalo bi da državni organi mogu da prekontrolišu poslovanje. Svakako radimo na tome“.

Šta se još saznali u poslednje vreme?

„Saznajemo toliko puno stvari. Da se Rio Tinto sastajao po kancelarijama u Evropskoj komisiji krajem 2023. godine i da lobiraju za svoj projekat, ali i za pristup Srbije EU. Ne samo da su nastavili punom parom i to na tajni i po malo zlokoban način. Iza zatvorenih vrata, a to je verovatno i opasnije od toga da vam kucaju na prednja vrata. Ipak, mi verujemo da bacaju pare i verujemo da projekta neće biti, a da su akcionari svesni da se bacaju njihove pare. Mi smo svi spremni da svojim telima i svim svojim snagama branimo ovo parče zemlje koje napadaju”.

Rio Tinto se predstavlja kao humanitarna kompanija

Kako gledate na novu kampanju Rio Tinta?

„Počeli su novu kampanja oko toga kako da plasiraju rudnik u javnost. To rade tako što sebe identifikuju kao neku humanitarnu kompaniju, koja se bavi zaštitom životne sredine, kulturom Srbije, podržavaju sportske klubove… Zatim su tvrdili su da su govorili sa 3.000 stanovnika. Mi imamo 300.000 potpisa protiv rudnika, imali smo 100.000 na ulicama. Samo su Nedeljničani za sedam dana skupili 7.000 potpisa na lokalu. Njihovih 3.000 je kao zrno peska u pustinji, jedan odsto od onih koji su dali potpis protiv rudnika. Ti razgovori ne znače i automatski podršku, jer su razgovarali i sa mnom. Lično, ne znam ni jednu osobu koja sa njima sarađuje. Makar kada su u pitanju sela gde treba da bude rudnik. Možda ima nekih koji su daleko od rudnika“.

Kako komentarišete podatke koje u poslednje vreme objavljuje Rio Tinto u vezi sa uticajem na životnu sredinu ili veličine rudnika koja je prikazan daleko manjim nego što je plan.

„Rudnik ovde nije samo rudnik. Već je planirano kao mesto za preradu rude i jalovište. Čak i po najvećim standardima to nije opcija, jer truje, a ponašaju se kao humanitrna kompanija, kao da se protiv njih ne vodi veliki broj sudskih procesa. U Papua Novoj Gvineji su podneli tužbu zbog posledica po zdravlje od zagađene vode, koje se osećaju i 40 godina posle zatvaranja rudnika. Federalna policija Australije i dalje prati slučajeve korupcije u (Papua Novoj) Gvineji koji su u vezi sa rudnikom. U Londonu se pokreće slučaj zbog rudnika uranijuma u Madagaskaru. Oni su u ogromnim problemima zbog posledica koje ostavljaju rudnici. Sigurna sam da nijednom nisu rekli „mi ćemo da vam uništimo vodu“.

Šta se trenutno priprema Marš sa Drine?

„Nećemo da pričamo puno jer smo primetili da čim nešto kažemo, gledaju da to iskoriste protiv nas. Kompanije veoma često pokušavaju da iskoriste u svoju korist, kao što su pokušali i sa uspešnom kampanjom protiv rudnika. Čim nešto uradimo, znaće se“.

Nije lako da se proda duša

Koliko “Marš sa Drine” sarađuje sa drugim organizacijama u Srbiji koje se bore protiv zagađenja i trovanja koje dolazi od rudarstva?

„Imamo puno veza i na Homolju i u Majdanpeku. Sarađujemo na razne načina I podržavamo i to je jako bitno. Trudimo se da podržavamo ljude na način koji im je potreban, Kad se preklopimo, sarađujemo“.

Kako bi opisala organizaciju „Marš sa Drine“?

Mi smo mladi tim koj ne prima platu. Svi smo volonteri i nemamo strukturu nevladine organizacije. Imamo specifičan način kako radimo i skupljamo sredstava. Iscrpljeni smo i školski smo primer anksioznosti zbog dosta obaveza, ali izdržavamo. Veliki deo našeg rada će se baviti i mentalnim zdravljem i bezbednošću aktivista. Postoje posledice ovog rada. Zbog toga Rio Tinto plaća puno za npr. za ljude koje šalje na TV. Nije lako da slušaju istinu i da moraju da brane okupatorsku snagu, bez da primaju ogromnu platu za to. Nije lako da se proda duša, mada mislim da ti neki ljudi veruju u projekat. Teško mi je da poverujem da je samo zbog para. Bivša ministarka rudarstva Zorana Mihajlović baš veruje u projekat. Ona veruje u litijum.

Pokušaj otvaranja rudnika litjuma i bora u okolini Loznice okupio je u Srbiji veliki broj različitih ubeđenja, ideologija, vrednosnih stavova, ekonomskih kategorija, zanimanja…

„Hvala Rio Tintu što nas je povezao. Ono što se meni mnogo dopada je količina ljudi sa različitim ideologijama, a i ja među njima. Postoje stvari koji su iznad ideologije i partijske politike, jer ne možemo da se bavimo ideologijom, ako su u pitanju voda, vazduh i hrana, odnosno zemlja. Možemo da pričamo kako je došlo do toga, politički, ali kada je u pitanju opasnost, tu nema podele. U tom momentu mi smo vojnici i ne tiče me se ideologija saborca pored mene. Možemo da otvaramo razgovore, a ne da se svađamo. Živim pola ovde, pola u inostranstvu i radim u inostranstvu, ali dolazim u Srbiju i pričam sa raznim ljudima kako u Majdanpeku tako i u lozničkom kraju.

Ruše i buše, a nemaju dozvolu za upravljanje otpadom

Bojana Novaković ističe detalj koji se tiče incidenta sa rušenjem nekih od kuća u selu Gornje Nedeljice.

“Lokalno stanovništvo se bunilo zato jer Rio Tinto nije imao dozvole za tu vrstu otpada, pošto u zgradama ima raznog materijala, čak i olova. Taj otpad mora da se tretira na specifičan način. Ironija je da Rio Tinto nema ni jednu dozvolu za upravljanjem otpadom od kada su došli u Srbiju. Priča se i da je sve išlo na gradsku deoponiju bez ikakvih dozvola. Od rudarskih aktivnosti, odnosno bušotina pa nadalje, sve je išlo na gradsku deponiju bez ikakvih posledica. Nisu plaćali za dozvole pa nisu za tretiranje tog otpada, a pitanje je da li Srbija ima uslove za tretiranje takvog otpada”.

Naučili smo da se slušamo i ne svađamo

Šta ste naučili od saboraca?

Da nije bilo pokušaja otvaranja rudnika ne bi upoznala Ljiljanu Bralović iz Pranjana, književnicu i aktivistkinju Saveza ekoloških organizacija Srbije (SEOS). Sa tom ženom sam delila šator u kampu ispred Predsedništva. Imamo mnogo različite ideološke stavove i politike. Ali, našli smo način da pričamo o tome i da se ne svađamo. Pričamo i slušamo jedna drugu. Ta žena živi na selu, pravi kajmak i rakiju, ima najbolji paradajz na svetu. Ona je pesnikinja usred Pranjana. Dok je skupljala potpise zbog rudnika, zabranili su njene pesme u školama u Čačku. Ona ima ogromno iskustvo, a imam i ja u nekim stvarima.

Sa sedam godina sam otišla u Australiji, počela da glumim, pa se vratila u Srbiju da se borim. Ona i ja imamo da delimo jako puno životnog iskustva iz različitih perspektiva. Hvala Rio Tintu što nas je povezao. Tu su Mira i Irena iz Majdanpeka, carice, pa Aleksadar Kulić iz Bora. On je sjajan, interesantan i kreativan čovek iz organizacije „Borani se pitaju“. Saznala sam da sa nekim ljudima delim ideologiju, a ne bi znala jer žive na nekim drugm mestima. Tu je i naša ekipa iz Beograda, Milica i Jovana. Najvažnije je da smo zajedno u ovome. To je svet koji želimo da pravimo. Novi svet. Iz takvih veza želimo da razvijamo kulturni identitet. Povezala sam se i sa profesorima. Svi smo deo ogromne armije. Čovek se vidi kakav je kad su mu leđa pribijena uza zid“.

Nisam protiv EU, ali sam protiv licemerja

Nedavno je izglasan evropski Zakon o kritičnim sirovinama (CRMA) koji kritikovali zbog nepoštovanja prava starosedelaca, ali i ljudskih i ekoloških prava. Koje još zamerke imate?

„Ovaj Zakon je direktno povezan sa Horajzon (Horizon) projektom, ključni program EU za finansiranje istraživanja i inovacija u oblasti kritičnih sirovina i sa budžetom od 95,5 milijardi evra. Mi (Srbija) smo direktno na meti tog istraživanja. Postoji i projekat koji se zove Vektor (Vector) koji studira socijalne aspekte projekta „Jadar“. Rio Tinto je partner u projektu Vektor. odnosno Rio Sava koja je dobila i novac od Evropske komisije. Ona ih direktno podržava dajući donaciju. Kroz te pare se studira opozicija prema rudniku, odnosno naši ljudi koji se protive rudniku. Drugi nivo je taj što je Zakon o kritičnim mineralima povezan sa finansijama, pa rudarske kompanije mogu da apliciraju za novac građana EU za starteške projekte. Evropa direktno ulaže novac u to kako da privatne kompanije nastave da kopaju, umesto u to da se istražuje kako da se manje kopa, manje prozvodi, troši manje struje i kako da ljudi živi u novonastalom situaciji.
Nas je 2021. godine ambasador Evropske komisije u Srbiji pitao zašto mislimo da EU podržava taj projekat. Sada je to dokazana direktna finansijska podrška i direktno partnerstvo sa tom kompanijom. Poreske pare se koriste da ljudi ovde budu subjekti studija“.

Očekujete li da vas proglase za protivnika Evropske unije?

„Nisam protiv EU, ali sam protiv licemerja. Ne može EU da kaže nama treba vaš litijum, dajte nam, pa da diskutujemo da li ćete u EU. Oni su to rekli direktno. Posledice tog rudnika bi bile zagađenje jedne zemlje koja je već zagađena i koja i zbog zagađenja ne može da uđe u EU. Mislim da imamo pravo da kritkujemo politiku koja nam se ne dopada. Ljudi u EU kritkuju EU, ljudi u Americi kritikuju Ameriku… Uvek sam bila za ulazak u EU. Nisam ušla u ovu priču osuđujući EU, ali sada imam drugačiji stav. Tačnije, nemam stav, što je za mene neobično“.

Dešava nam se infrastrukturni kolonijalizam

Koliko imate dijalog sa ljudima iz Evrope? Evropa bi da bude najzeleniji kontinent, ujedno nema ni rudnik litijuma već bi da se on uvozi iz inostranstva.

„Imamo dijalog sa ljudima širom Evrope, Portugala. Španije, Nemačke i razumemo se. Rešenje koje nudi EU je da se otvara više rudnika, a to nije dobro. Ne može zelena tranzicija da zavisi od više rudarenja. Ispada da zelena tranzicija znači da svaki deo planete ima neke nove zakone koji ne štite zemlju od više rudnika, već se samo menja šta se kopa. Pravi se samo više problema. Mi smo za zaštitu područja koji nisu taknuta, poput Barosa u Portugalu, Jadra u Srbiji, zatim tu su i planine u Španiji gde bi da kopaju. Ne kopa se samo litijum već i ekstremno toksični borati od rude bor. Mi smo za zakone koji određuju manju ekstrakciju i proizvodnju, ali i koji sitmulišu manju potrošnju energije. Ne da pravimo tranziciju, pa da koristimo istu ili veću količinu energije“.

Za uspeh zelene tranzicije ste pomenuli i vojni kompleks?

„Vojni kompleks ima imunitet što se tiče troškova i potrošnje energije. To nije rešenje, ako što nije rešenje za klimatsku krizu da se pravi više automobila. Jasno je da za svaki automobil mora mnogo da se kopa, šest puta više ruda nego što je slučaj sa kolima na fosilna goriva. Pri tome zaboravljamo da litijum nije izvor energije, pa ne može da bude rešenje. Litijum samo sprovodi i čuva energiju, a struja opet mora da se pravi. Ne možete da imate Horajzon projekat, a da ne razmišljate da ne smanjite kopanje. Iste kompanije koje su nam prodavale automobile na naftu i benzin, sada bi i baterije. Energetske kompanje isto. Nekad ugalj, sada energija iz drugih izvora. Rio Tinto je vadio naftu, sada bi drugo. Kompanije koje su kreirale krizu sada treba da rešavaju klrizu. Rešenje je da te kompanije ne postoje, odnosno da takav sistem društva ne postoji. Da se to izmeni, a ne da nastave da dobijaju profit, a profit ne može bez devastacije“.

To ste opisali kao infrastrukturni kolonijalizam. O čemu se radi?

„To je šira slika svega ovoga šta nam se dešava. Po akademskim defincijama, to je materijalni socijalni rat, kako bi se kontrolisale teritorije. To je situacija gde mega projekti kontrolišu infrastrukturu i to se u Srbiji dešava. Rio Tinto hoće da kontroliše infrastrukturu zapadne Srbije. To je kolonizacija. Ismeva se takav stav, jer se misli da se davno dešavalo, ali mi to živimo danas. Nastavak kolonijalizma“.

Bes koji šalje u akciju

Da li ima napretka u procesu dobijanja informacija od australijske vlade o aktivnostima njihovih zvaničnika koje se tiču projekta Jadar, kao i prepisci koju su vodili o vašem tvitu? Taj dokument je, koliko sam upoznat, dostavljen ali redigovan pa se ne zna se ko je razmenjivao informacije o vama.

„Malo smo bliže odluci za prva dva zahteva. Australija ima katastofalne procedure. U Srbiji te makar informišu. Čekam odgovore za zahteve od pre dve godine, a imam šest zahteva koji se tiču projekta Jadar u komunikaciji zvaničnika o meni. Ako odbiju, idemo na Upravni sud, naročito ako odbiju informacije o meni“.

Kako je bio osećanje kada ste saznali da su razmenjivali informacije o vama?

„Nisam se uplašila, ali sam bila besna. Nije u pitanju bio destrukitvan bes, već koji mi daje energiju i šalje u akciju. Plaćam ogroman porez da bi mi australijska vlada štitila interese, a sada niti me štiti, niti mi daje informacije koje se tiču mene. Da se ovo desilo nekom drugiom, npr. nekom pčelaru iz Nedeljica, bila bih još više besna. Osim besa, bila sam iznenađena iako sam mislila da me malo toga može iznenaditi. Rudarski lobi u Australiji je jak. Imaju uticaj na Vladu. Štite svoj profit do kraja. Osećam se kao da živim u zemlji koja je kolonizovana i sada se svi prave da je sve kao ok“.

Izvor: N1

Nedavno, profesor Ratko Ristić i predstavnica Rio Save Marijanti Babić učestvovali su u debati na RTS-u u vezi sa, još uvek ukinutim, projektom Jadar. Tokom debate, profesor Ristić je izneo nove činjenice o Rio Tintu za koje javnost nije znala, ali je bilo očigledno da ih nije znala ni gospođa Babić, koja je bila vidno iznenađena njegovim komentarima.

Najpre, profesor Ristić je informisao javnost da je kompanija Rio Tinto registrovana kao lobista u registru Evropske unije, što znači da ona na nivou Evrope lobira za svoj projekat. Takođe kompanija ima nešto što nema nijedna lobistička organizacija, a to je registrovan interes za srpsko pristupanje Evropskoj uniji. Još interesantnije, Rio Tinto je jedina od 12.900 registrovanih kompanija i organizacija koja ima taj navedeni interes „pridruživanje Srbije EU“.

Rio Tinto je jedina od 12.900 kompanija i organizacija u registru lobista EU koja ima registrovan interes za pristupanje Srbije Evropskoj uniji.

Profesor Ristić je objavio kako Rio Tinto kroz lobiranje vezano za projekat Jadar ima sastanke sa Marošem Šefčovičem, koji se takođe sastaje i sa Vučićem, i koji je glavni izvršni potpredsednik Evropske komisije za evropski „Green deal“. Profesor je postavio bitna pitanja koja mnogi imaju: ko je ovlastio kompaniju da može da se bavi politikom srpske države na nivou Evropske unije, da li se to plaća, i ako da, ko to plaća? Ja bih tu dodala – kako je to moguće i zašto se to radi?

U odgovoru na ova pitanja, zakonska zastupnica Rio Save, gospođa Babić je okrenula dijalog ka odbrani svog poslodavca. Vredi detaljno analizirati šta je rekla i taktike koje je koristila da izbegne odgovornost, da ne kažem iznenađenje koje je doživela, prema ovim činjenicama.

1. Babić prvo napada profesora Ristića zato što je spomenuo politiku, ali se ne osvrće na problematičnu politiku njene kompanije koju je on i otkrio. Ona kaže: „Mislim da je trebalo da predstavite gospodina Ristića kao političara, a ne kao profesora sa Šumarskog fakulteta“. Ovakvim komentarom, ona razdvaja politička pitanja od ekonomskih kako bi izbegla odgovornost i bila što netransparentnija. U istom mahu je našla kako da profesora Ristića podmuklo ponizi i optuži, što je taktika koju koristi Vučić kad napada bilo koje protivnike i taktika koju koriste političari uopšte. No, gospođa Babić je sama pokazala da je izuzetan političar.

Rio Tinto ne bira koga će da uznemiri – oni idu gde god vide potencijal za kopanje i profit.

2. Nastavlja sa pitanjem: „Dajte, molim vas. Odakle informacija da kompanija koja posluje svuda u svetu i ide tamo gde ima resurse, ne bira, lobira za bilo koju zemlju da se učlani bilo gde na svetu?“. Na žalost za gospođu Babić, u dokumentima piše crno na belo da se upravo time bave. Takođe je interesantno koliko ovom rečenicom normalizuje okupaciju bilo kog zemljišta sa resursima; Rio Tinto ne bira koga će da uznemiri – oni idu gde god vide potencijal za kopanje i profit. Gospođa Babić na pitanja ko ih je ovlastio, da li za to primaju pare i zašto se to uopšte dozvolilo, još nije odgovorila. Babić zamenjuje teze kad poistovećuje poslovne prakse i lobiranje.

3. „Pa naravno da ćemo razgovarati sa najvišim zvaničnicima i u Evropi i u svetu, zato što se svi bore za kritične sirovine“, nastavlja Babić. Borba za kritične sirovine, specifično za litijum, nedavno je dovela do građanskog rata u Boliviji, a da ne pričamo o građanskom ratu izazvanom Rio Tintovim rudnikom bakra u Papui Novoj Gvineji, čije posledice tamošnje stanovništvo i dalje oseća. Uznemiravajuća je normalizacija agresivnog pristupa iskopavanju sirovina. Narod u Srbiji konstantno govori da ne želi da učestvuje u politici pregovaranja niti u iskopavanju kritičnih sirovina. Tačka. Ovo pričamo godinama, ne samo mi, nego sve lokalne grupe, nevladine organizacije i mnogi građani ove zemlje, ne bi li izbegli sudbinu drugih zemalja gde se kopa, gde su posledice ne samo devastiranje životne sredine, već često i ratovi. Negiranjem opravdanih briga o ovom problemu, naročito o mešanju jedne privatne kompanije u našu politiku, Babić normalizuje uloge korporacija u održavanju postojećih kolonijalističkih struktura i nastavku privatizacije naše zemlje.

Kakve veze imaju zakoni Amerike sa zaštitom naše prirode? To što Evropa hoće da kopa i menja svoje zakone da olakša procedure rudarskim kompanijama, već je izazvalo otpor od preko 300 organizacija i stručnjaka iz više od 30 zemalja

4. Babić dalje kaže da je Rio Tinto „kompanija koja sarađuje sa svim zemljama kako bismo našli najbolji mogući način da se ispuni ono što su uslovi zakona o kritičnim sirovinama koji je Evropska unija usvojila, zakona koji je Amerika usvojila kako bi se smanjila ovisnost ovih zemalja od Kine. To je nešto o čemu svi govore“. Da budemo jasni, ovim priznaje sve što je ranije negirala – to da se Rio Tinto meša u politiku država. Ali kakve veze imaju zakoni Amerike sa zaštitom naše prirode? To što Evropa hoće da kopa i menja svoje zakone da olakša procedure rudarskim kompanijama, već je izazvalo otpor od preko 300 organizacija i stručnjaka iz više od 30 zemalja, uključujući preko 13 potpisnika iz Srbije.

5. Pominjanjem Kine, gospođa Babić preti spoljnim faktorom, što rade svi političari širom sveta, kako bi opravdali potencijalno urušavanje ili izmene naših regulativa, zakona i Ustava, da bi se izašlo u susret stranim investitorima i stranim (većim) državama. Ovo je neprihvatljivo. Ako je Rio Tinto toliko zabrinut za kineski uticaj, zašto su dozvolili kineskoj državnoj aluminijumskoj kompaniji Chinalco da bude njihov najveći akcionar čije vlasništvo varira između 14 i 14,9 odsto, gde Chinalco stalno pokušava da kupi više akcija, ali ih zadržava samo australijska vlada?

Ako je Rio Tinto toliko zabrinut za kineski uticaj, zašto su dozvolili kineskoj državnoj aluminijumskoj kompaniji Chinalco da bude njihov najveći akcionar čije vlasništvo varira između 14 i 14,9 odsto?

6. „I sama činjenica da vi znate da se ti sastanci održavaju, da o tome postoje zapisnici, to nije ništa tajno i ništa nije neuobičajeno“. Ovo prosto nije tačno, s obzirom na to da je našoj ekipi iz Marša sa Drine trebalo devet meseci i pomoć ombudsmana Evropske unije da uopšte dobijemo beleške sa samo jednog sastanka sa Marošem Šefčovičem iz decembra 2022. godine. Evropska komisija je prvo negirala da bilo kakav dokument postoji, a kad smo ga dobili, videli smo da u pitanju nije čak ni zapisnik, već sumiranje sastanka u par pasusa, što je opet neprihvatljivo. Takođe, još uvek čekamo dokumenta koja smo tražili u januaru, iako je rok za dostavljanje 15 dana. To što mi objavljujemo dokumente je rezultat teškog rada naše ekipe, upornosti i konstantnog pritiska koji moramo da vršimo na nadležne organe Evrope, a ne dokaz da je sve transparentno.

7. Na kraju gospođa Babić ponosno kaže: „U Konvolu smo imali rudnik litijuma… Imali smo ministarku britanske vlade koja se javno pohvalila da je otišla tamo sa privatnim investitorom da razgovara o tome koji su planovi“. Ni najmanje me ne čudi što je britanska ministarka pohvalila rudnik u stranoj zemlji kad znamo da britanska kruna ima vlasnički udeo u kompaniji Rio Tinto, a da je bivši asistent princa Harija sada šef kabineta direktora Rio Tinta, Jakoba Stausholma.

To što mi objavljujemo dokumente je rezultat teškog rada naše ekipe, upornosti i konstantnog pritiska koji moramo da vršimo na nadležne organe Evrope, a ne dokaz da je sve transparentno.

Gospođa Babić, kao i oni koji su bili predstavnici Rio Save pre nje, i političari koji lobiraju za Rio Tinto (Mihajlović, Đedović, Vučić), opisuju rad ove kompanije kao da je u pitanju organizacija za zaštitu prirode. Oni žele da zaboravimo da se ova kompanija bavi iskopavanjem rude hemijskim procesima, uništavanjem prirode, iseljavanjem stanovnika i naravno politikom. Rio Tinto se i dan danas suočava sa nerešenim sudskim sporovima u različitim jurisdikcijama zbog optužbi za korupciju i za kršenje ljudskih prava i prava životne sredine. Verovatna je tužba na engleskom sudu u ime ljudi sa Madagaskara koji optužuju kompaniju za kontaminiranje vode štetnim nivoima uranijuma i olova. U pritužbi o ljudskim pravima članova zajednice iz Papue Nove Gvineje navodi se da zagađenje otpadom iz rudnika poznatom po izazivanju građanskog rata i danas dovodi u opasnost živote i sredstva za život zajednica. Australijska federalna policija vodi istragu o sumnji na korupciju u Republici Gvineji.

Svojim nastupom na nacionalnoj frekvenciji Babić nam pokazuje da je uvučena u politiku neoliberalne korporatokratije, i da je upravo ona ono što za šta je optužila profesora Ristića: duboko političko stvorenje, spremna da ponavlja retoriku potrebnu da normalizuje korporativnu okupaciju naše zemlje i poljoprivrednog zemljišta, da opravdava uništavanje naših čistih voda, vazduha, šuma i ostalih živih bića, i da žrtvuje sve što je sveto zarad profita strane kompanije. Zaista je neverovatan političar.

Izvor: Radar