Masovni ekološki protesti širom Srbije obeležili su 2022. godinu, nakon čega je Vlada Srbije donela odluku o zaustavljanju projekta Jadar, tj. planirane eksploatacije rude litijuma na zapadu Srbije. Ipak, 11. jula ove godine Ustavni sud Srbije poništio je odluku Vlade i borba građana protiv otvaranja rudnika litijuma u dolini reke Jadar je obnovljena. 

Borba za očuvanje životne sredine u Srbiji ujedno je i borba za medijski prostor, a nasuprot lokalnom stanovništvu, aktivistima i naučnicima, nalazi se rudarski gigant Rio Tinto. Iza kompanije “Rio Tinto”, koja je još 2004. godine otkrila rudu jadarit na teritoriji Srbije, stoje decenije kršenja ljudskih prava, saradnja sa nasilnim i korumpiranim režimima širom sveta, te višedecenijsko iskustvo u medijskom spinovanju i oprobane taktike za pridobijanje poverenja građana. Zašto su opravdani nezadovoljstvo i nepoverenje lokalnih zajednica koje bi rudarenje pogodilo, koliko su zapravo dalekosežne posledice eksploatacije litijuma, i zašto je “Rio Tinto” na toliko lošem glasu, istraživala je Dunja Karanović u 79. broju Licaulice.

Rio Tinto — od kršenja radničkih prava i saradnje sa Frankovim režimom, do izlivanja tona toksičnog otpada u reke

Istorija ekološkog aktivizma može se razumeti kao višedecenijska priča o poverenju. Pioniri sejanja sumnje u naučne činjenice pedesetih godina bila je multimilionska industrija duvana, a tokom narednih decenija, njihove taktike preuzele su svetske kompanije čiji profit zavisi od sagorevanja fosilnih goriva. U sprezi sa populističkim režimima širom sveta, ovaj tzv. fosilni lobi uložio je ogromne resurse u stvaranje atmosfere nepoverenja u naučnike, medije i aktiviste koji su pokušavali da edukuju javnost o ekološkim posledicama sagorevanja fosilnih goriva. Tako je nastala struja tzv. klimatskih skeptika, tj. globalna sumnja u klimatske promene, u vezu između količine ugljen-dioksida u atmosferi i globalnog zagrevanja, u pojave kiselih kiša itd. Tako su, između ostalog, počele i štetne kampanje protiv stručnjaka iz polja ekologije, biologije i drugih nauka, poput Rejčel Karson i Majkla Mana, dovodeći u pitanje sve naučne dokaze koje su oni iznosili o budućnosti ekosistema. Kada je, međutim, neka vrsta naučnog konsenzusa o klimatskim promenama uspostavljena, dovođenje ovih pojava u pitanje nije više bilo dovoljna taktika (ako razumemo da je sumnja vrsta kapitala, i ona podleže zahtevima tržišta). Kampanja je izmenjena u korist rasprave o ličnom karbonskom otisku svakog pojedinca, a ne o, daleko pogubnijem, uticaju velikih kompanija. 

Kompanija British Petroleum (BP) prva je, još 2004. godine, uvela u upotrebu pojam ekološkog ili karbonskog otiska. Premda ovaj pojam danas koristimo kad preispitujemo sopstveni uticaj na prirodne resurse planete, važno je razumeti kako je on nastao, važno je razumeti na koji način su, decenijama, različite interesne grupe gradile sistem komunikacije sa javnošću jer zaključak iz ove lekcije iz istorije može da nam koristi za dekodiranje nekih trenutnih događanja na lokalnom planu.

Osnovana još u 19. veku, kompanija Rio Tinto iduće godine slavi 150. rođendan, i u tom smislu imala je dovoljno vremena da nauči na koji način se stiče poverenje javnosti (ili bar lokalnih zajednica koje targetira). Iako internet ne zaboravlja, ova kompanija u 21. veku i dalje posluje, bez obzira na niz neetičkih projekata sprovedenih kroz istoriju – od kršenja radničkih prava i saradnje sa Frankovim režimom u Španiji, preko podrške rasističkih vlada u Africi, prinudnih iseljenja i izrabljivanja u Indoneziji i Papui Novoj Gvineji, do izlivanja tona toksičnog hemijskog otpada u mnogobrojne reke sveta.

Vek i po iskustva u eksploataciji rudnih bogatstava za drugu po veličini najveću rudarsku kompaniju na svetu, ipak, znači i vek i po učenja o komunikaciji sa javnošću, pa su tako ključne reči Rio Tinta danas održivi razvoj i klimatske promene. Prve informacije koje se mogu pročitati na njihovom vebsajtu jesu da su materijali kojima se oni bave ključni za smanjenje emisija ugljen-dioksida, da je kompanija podržala Pariski sporazum o klimatskim promenama, te da je glavni cilj njihovog rada uspostavljanje sigurnih, pravednih, i održivih načina rudarenja.

Rudarenje je najagresivnija industrija koja postoji

Ono što, međutim, razlikuje uticaj rudarskih kompanija i onih koje posluju sa fosilnim gorivima jeste dugoročnost štete. Prema rečima dr Vladimira Đurđevića, profesora meteorologije sa Fizičkog fakulteta u Beogradu, ne postoji industrija koja ostavlja dublji trag u životnoj sredini od rudarenja. Uticaj eksploatacije litijuma u dolini Jadra pre svega je problem hemijskog zagađenja vode i zemljišta. Samo preliminarna ispitivanja zemljišta, koja su već u toku, predstavljaju rizik za izlivanje štetnih materija u podzemne vode, a jalovišta koja ostaju iza rudnika znače potencijalno neizmernu štetu po okolinu koja ostaje dugo nakon što on prestane sa radom.

„U prirodi, jednom kad se oslobodi nešto što je problematično po životnu sredinu, ne postoji pouzdan način da se sazna koliko su dalekosežne posledice i kolika je amplituda promena. Rudarenje je najagresivnija industrija koja postoji u svetu. Čak i ekstrakcija jednostavnijih ruda ostavlja neizbrisiv trag mereno ljudskim životima. Za nas je to zauvek. Oko svih rudnika u svetu reke su zagađene. Ako pogledate satelitski snimak Srbije, prve stvari koje se uoče a da su posledica ljudskog delovanja, jesu Kolubara i Bor. To su toliko veliki zahvati da ne mogu da ne naruše balans koji postoji u prirodi. Pitanje je samo koliki je negativni uticaj i koliko smo spremni da žrtvujemo ljude i prirodu da bismo ostvarili profit na kraju“, objašnjava Đurđević za Liceulice.

Ono što Srbiju čini pouzdanim partnerom za ovakvu vrstu poduhvata jeste manjak dugoročnog strateškog planiranja. Iako kompanija Rio Tinto u svojim PR manevrima stavlja akcenat na klimatske promene i zelenu budućnost koju će doneti eksploatacija litijuma, planovi za rudnik u Srbiji ne podrazumevaju mnogo razmišljanja unapred. Država, kako kaže Đurđević, ne zahteva da studije uticaja uzimaju u obzir klimatske promene i način na koji će menjati uslove za rad rudnika.

„Kad se donese odluka da se negde otvori rudnik, ljudi moraju da razumeju da je ta odluka zauvek. Studija uticaja radi se samo u odnosu na trenutno stanje u okolini rudnika. Trenutne klimatske promene su takve da su kiše intenzivnije, veći je rizik od poplava, i suše su češće jer ima sve manje vode u rekama tokom malovodnog perioda leti. Taj trend će da se nastavi u budućnosti. Za rudnik to znači da obezbeđivanje jalovišta treba da bude još ozbiljnije nego što se planira. Drugo važno pitanje koje se ne pominje je da li će pri ekstremnijm sušama u budućnosti biti dovoljno vode da bi rudnik radio“, upozorava Đurđević.

Ironija je što je upravo budućnost mantra ovdašnjih vlasti i glavno opravdanje za svako zanemarivanje stavova struke. U jeku predizborne kampanje, poverenje građana postaje neobnovljivi resurs, a kako se između otvaranja rudnika i napretka Srbije stavlja znak jednakosti, svako ko mu se suprotstavi postaje izdajnik i meta tabloida. Za razliku od veštih PR-menadžera rudarske industrije sa preko sto godina iskustva, ljudi koji će potencijalno živeti u neposrednoj blizini rudnika nemaju ni dovoljno informacija ni adekvatnih alata za borbu. Rudnik koji je u planu za dolinu Jadra prvi je tog tipa koji bi se gradio u Srbiji, ali i prvi rudnik litijuma za Rio Tinto i, u tom smislu, meštanima (a potencijalno i samim rukovodiocima projekta) fali ključ za razumevanje dalekosežnosti posledica ovog projekta po zemljište, vodoizvorišta, i kvalitet života u širem smislu. Informacije koje se puštaju u javnost već godinama imaju za cilj da uvere ljude da će rudnik doneti niz ekonomskih (i ekoloških?) benefita uz minimalnu štetu, ali osvrt na istoriju Rio Tinta ukazuje ne samo na katastrofalne posledice po zdravlje ekosistema i lokalnog stanovništva, već i na beskrupulozno gašenje pobuna rudara i ekoloških organizacija.

Rio Tinto je kompanija kojoj ne treba verovati

Prema podacima Londonske rudarske mreže (London Mining Network – LMN), rudnik bakra i zlata u Bugenvilu na Papui Novoj Gvineji bio je uzrok desetogodišnjeg protesta protiv Rio Tinta. Kompanija ne samo da je izrabljivala radnike već je, izlivanjem milijardi tona toksičnog otpada iz jalovišta, prouzrokovala nebrojene zdravstvene posledice za lokalno stanovništvo. U saradnji sa vladom, organizovana je vojna blokada da se protesti uguše, što je dovelo do smrti deset hiljada ljudi u periodu od 1990. do 1997. godine. Milijarda tona jalovine ispuštena je i u rečni sistem Indonezije kao posledica rada rudnika Grasberg. Za suzbijanje protesta kompanija je uložila trideset pet miliona dolara u vojnu infrastrukturu Indonezije. 

Prema rečima Ričarda Solija, koordinatora LMN, Rio Tinto je u ovom slučaju svesno učestvovao u užasavajućim kršenjima ljudskih i manjinskih prava da bi na kraju, napravivši profit, prodao svoje deonice iz rudnika i negirao bilo kakvu odgovornost za destrukciju i zločine.

„Rio Tinto je kompanija kojoj ne treba verovati jer, ako gledamo njihovu istoriju, to je istorija velikih obećanja koja nisu ispoštovana, i nepoštovanja lokalnih zajednica koje ili nisu zainteresovane za rudnik ili žele da se promeni način poslovanja. Zajednice sa kojima smo radili na Filipinima žalile su se na to da Rio Tinto insistira na dugotrajnim dijalozima, iako su oni izričito odbili projekat. Kolege koje rade na slučaju rudnika titanijuma na Madagaskaru isto učestvuju u jako sporom dijalogu u kome je potrebno mnogo vremena da se od Kompanije dobiju ikakve informacije ili reakcija na optužbe o zagađenju vode. Dok se ljudi uključuju u dijalog koji je, navodno, za njihovo dobro, Kompanija nastavlja da se ponaša na isti način koji je i doveo do problema koji ljude brinu“, kaže Soli za Liceulice.

Dok se akcenat zvanično stavlja na komunikaciju, Rio Tinto nema adekvatan sistem u okviru koga se mogu priložiti žalbe na njihov rad, izbegava da komunicira sa bilo kim izuzev sa vladama i samim zajednicama, a ne suzdržava se od pretnji organizacijama koje ih javno kritikuju. Jedan od najvećih skandala u skorašnjoj istoriji ove kompanije je uništenje svetilišta starog 46.000 godina u klisuri Džukan u Zapadnoj Australiji. Reakcija Rio Tinta, prema rečima Solija, bila je pre svega pranje reputacije bez realne promene načina rada. Kompanija i dalje insistira na nastavljanju projekta Resolution Copper u Arizoni u kome se nalazi svetilište Apača. Taktika u ovom slučaju podrazumeva princip „zavadi pa vladaj“ jer se u dijalog ulazi sa lokalnim vlastima i onim delom Apača za koje ta lokacija nije sveta, stvarajući privid spornog pitanja.

Ogromni resursi se ulažu u reputaciju i sticanje poverenja, ali nedovoljno u etično poslovanje i poštovanje odluka lokalnih zajednica. Odlučujući faktori koji određuju gde će se pokrenuti novi projekat zavise od vrsta ruda koje su dostupne na određenoj lokaciji, ali u velikoj meri zavise i od voljnosti vlada i regulatornih tela da sarađuju.

„Kao i mnoge druge rudarske kompanije, Rio Tinto favorizuje jurisdikcije koje su stabilne i u okviru kojih mogu da računaju na jaku podršku vlade. Voljni su da ulože mnogo truda u to da osiguraju zadovoljavajući regulatorni okvir za sebe. Ono što ih na kraju otera je stepen snage otpora zajednice, bilo putem rata, kao što je bio slučaj u Bugenvilu, ili doslednog odbijanja bilo kakve saradnje, kao na Filipinima. Po svemu sudeći, neophodno je da im se pokaže snaga otpora pre nego što odluče da odu, a masovni protesti koji se dešavaju u Srbiji sigurno će biti nešto što moraju da uzmu u obzir“, zaključuje Soli.

Pitanje koje ostaje jeste da li će se ekološki protesti pretočiti u solidarnu borbu na globalnom nivou, te da li će nas naterati da preispitamo razmere u kojima trenutno trošimo prirodne resurse planete. Jer, činjenica je da, oterati Rio Tinto sa Drine, neminovno znači oterati ga negde drugde.

tekst: Dunja Karanović

Izvor: LICEULICE