Luka Petrušić 21. 12. 2024.
Iako je iz Saksonije, gde se planira izgradnja rudnika litijuma, Vučić optužio nezavisne novinare da neće da prenesu građanima ono „što su stvarno videli“, nekako se sam i dalje nije setio da ispriča da se kod nemačkog rudnika ne pominje mogućnost ugrožavanja podzemnih voda, ne očekuje sleganje tla i uopšte se ne planira jalovište
U spektakularnom primeru destruktivnih političkih kapaciteta Aleksandra Vučića, bilo je potrebno da prođe samo šest dana od njegovog susreta sa nemačkim kancelarom u Saksoniji, do izglasavanja nepoverenja vladi Olafa Šolcaubedljivom većinom glasova u Bundestagu. Moglo bi se reći da je tako demantovao izvestioca nemačke demohrišćanske stranke za Srbiju Tilmana Kubana, koji je u junu rekao da podržavanjem Rio Tintovog projekta Jadar, Srbija pokazuje da „ne želi da izaziva probleme već da ih rešava“, barem pod pretpostavkom da je iza te izjave stajalo išta više od želje da se obezbedi dovoljno litijuma za potrebe nemačke industrije.
Priliku da saznamo više o odnosu odlazeće nemačke vlade prema potencijalnom rudniku litijuma pored Loznice i šta tačno stoji iza Vučićeve najave da će Nemačka garantovati da će se sve raditi po najvišim ekološkim standardima, Radarje dobio od nemačkog ministarstva spoljnih poslova. U saradnji sa Gete institutom, grupi novinara, opozicionih političara i čak predstavnika države (ali na nižem nivou od delegacije koja je pratila Vučića nekoliko dana kasnije) upriličen je niz sastanaka u Berlinu i Saksoniji sa predstavnicima nemačke vlade, skupštine, kao i preduzeća koja planiraju da eksploatišu litijum u Nemačkoj. Ipak, dosta pitanja je ostalo otvoreno i na kraju puta.
Odgovori koje smo dobijali od različitih nemačkih ministarstava nisu bili uvek usklađeni i šetali su u rasponu od negiranja da je išta konkretno proizašlo iz razgovora Šolca i Vučića, preko toga da je zamišljena vladina radna grupa (predvođena ministarstvom ekonomije) koja će podržati Srbiju u realizaciji projekta Jadar ali koja nije još uvek zaživela, do informacije da ministarstvo za razvoj uveliko razgovara sa srpskom stranom i da su već namenili tri miliona evra bespovratnih sredstava podrške za slučaj da studija uticaja projekta Jadar bude pozitivno ocenjena.
Nesuglasica nije bilo po pitanju postojanja konkretnih ugovora sa nemačkim kompanijama – nema ih, pošto projekat nije formalno dovoljno odmakao da bi se tako nešto razmatralo, a takođe su objašnjenja motivacije Nemačke bila konzistentna. Naime, iskustvo sa prekidom snabdevanja ruskim gasom na početku rata u Ukrajini predstavljalo je ozbiljan podstrek vladi da razmotri diversifikaciju i ostalih sirovina koje uvozi, a nelagode u pogledu uvoza iz Kine imaju stariji koren i uprkos vrednosnim razlikama između Kine i EU, pre svega su praktične prirode. Počev od 2010. godine kada je usled incidenta u kome je japanska obalska straža uhapsila kapetana kineskog ribarskog broda, Kina uvela embargo Japanu na retke elemente, preko sve češćih restrikcija na izvoz takvih sirovina, do iskustva iz pandemije kada su zbog krizne situacije potpuno obustavili izvoz određenih medicinskih sredstava – sve to otežava posmatranje uvoza iz Kine zagarantovanim.
Uprkos najavi Ane Brnabić da će Nemačka 2026. godine biti prva evropska zemlja koja će početi da kopa litijum u rudniku Cinvald koji je poredila sa Jadrom, u Saksonskoj rudarskoj upravi u Frajbergu su naveli da će tek u drugoj polovini 2025. godine predati zahtev za izdavanje dozvole
Naravno, baš zbog tih pomenutih vrednosti, za Nemačku bi bilo odlično kada bi potrebe za litijumom mogla da zadovoljava uvozom iz država koje makar imaju bolje ekološke standarde od Kine (što se tiče „političkih standarda“, u slučaju Srbije je još manja šansa da će se usrećiti), zbog čega i jeste zainteresovana za saradnju po tom pitanju sa Srbijom, ali utisak je da bi tako nešto bio čist bonus. Odnosno, čak i da kapacitet Srbije da ispunjava sopstvene propise ostane jednako mizeran (što je problem širi od odnosa prema životnoj sredini i čega je nemačka vlada takođe svesna, budući da je na jednom od sastanaka pomenuta tragedija u Novom Sadu baš kao primer značaja poštovanja procedura i važnosti vladavine prava), uvoz litijuma ili baterija iz takve Srbije i dalje bi doprineo željenoj diversifikaciji. Zato verovatno i nismo dobili potvrdu na eksplicitno pitanje da li je zamislivo da se Nemačka distancira od projekta Jadar, već podsećanje na potpisan memorandum prilikom prethodnog susreta Šolca i Vučića.
Na problem ovakvog pristupa ukazala je nemačka partija Die Linke (Levica) koja je iskoristila mehanizam poslaničkih pitanja (u nekim državama on zapravo funkcioniše) da postavi čitav niz pitanja vladi vezan za dogovore sa Srbijom oko litijuma, od kojih je za nas najznačajnije glasilo: „Koji su kontrolni mehanizmi dostupni Saveznoj vladi i EU kako bi se osiguralo ispunjenje uslova zaštite životne sredine Srbije tokom planirane eksploatacije litijuma (molimo da ih navedete pojedinačno)?”. Uprkos Vučićevim sugestijama, odgovoreno je da je kontrola poštovanja propisa isključivo u nadležnosti institucija u Srbiji, a iz ostalih odgovora stiče se utisak da nisu ni posebno zainteresovani za suštinu problema koji prate projekat Jadar. Tako je, recimo, na pitanje o saznanjima vlade o kršenjima ljudskih prava i propisa o zaštiti životne sredine od strane Rio Tinta u poslednjih 20 godina, odgovor glasio: „Zbog nedostatka vremena, Savezna vlada nije u mogućnosti da proveri da li je dolazilo do kršenja ljudskih i ekoloških prava na projektima van Nemačke.“
„Pre iznenađujućeg litijumskog sporazuma sa Aleksandrom Vučićem, iz Berlina su i dalje bile glasne kritike na račun rukovodstva Srbije, da li zbog optužbi za izbornu malverzaciju na poslednjim parlamentarnim i lokalnim izborima ili zbog sve autoritarnijeg stava vladajućeg SNS-a prema medijima, opoziciji i vladavini prava, te namerne eskalacije Beograda na Kosovu, saradnje Srbije protiv EU sa Putinom, njenog odbacivanja sankcija EU uvedenih Moskvi i saradnje sa Si Đinpingom. Odgovori nemačke vlade su odraz njene nove politike zatvaranja očiju pred sve većom erozijom demokratije, vladavine prava i zaštite životne sredine u Srbiji. Geopolitika i interesi nemačke automobilske industrije očigledno imaju prednost nad pravima pogođenih ljudi u jadarskom kraju, koji godinama izlaze na ulice, kojima se preti i proganjani su zbog zalaganja protiv prvog iskopavanja litijuma u naseljenim mestima“, izjavila je poslanica Levice Kornelija Mering. I dodala da nemačka vlada ne želi da zauzme stav o „pretnjama smrću ekološkim aktivistima i njihovom progonu kao ‘eko-terorista’ od strane provladinih snaga, naučnim nalazima o posledicama rudarenja litijuma ili poštovanju nemačkih zakona kao što je zakon o lancima snabdevanja, niti želi da kaže bilo šta konkretno ili da daje bilo kakve garancije“.
Pomenuti zakon je jedini mehanizam koji bi trenutno mogao da ima ikakve posledice po Srbiju, pošto nameće nemačkim kompanijama obavezu da vode računa da i njihovi partneri i dobavljači brinu i o ljudskim pravima (na poštenu platu, na sindikalno organizovanje, bezbedno radno okruženje…) i o životnoj sredini. Međutim, privreda ga je veoma nevoljno prihvatila, smatrajući ga „birokratskim čudovištem“ koje im otežava poslovanje i postoji realna mogućnost da će ga buduća nemačka vlada, ukoliko bude desnije orijentisana od odlazeće, potpuno ukinuti.
Ostatak članka možete preuzeti na portalu RADAR.
