prof. dr Branimir Grgur,
redovni profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta i član Akademije inženjerskih nauka Srbije
Ukoliko bi se u Srbiji godišnje, uz 11.400 tona metalnog litijuma, proizvodilo i 100.000 elektromobila godišnje, to bi emisiju ugljen dioksida povećalo najmanje za 1,15 miliona tona ili za dodatnih 3,5 odsto.
Pored opravdane zabrinutosti za štete (zagađenje podzemnih i nadzemnih voda, devastiranje šuma i poljoprivrednog zemljišta…) koje mogu proizvesti rudnik i prerađivačka postrojenja za dobijanje jedinjenja litijuma i bora u dolini reke Jadar, postoje i ne toliko poznate štetne posledice koje ove aktivnosti, a i eventualno pokretanje proizvodnje električnih automobila u Srbiji, mogu imati.
Prema podacima koje je u februaru 2021. godine objavila sama kompanija Rio Sava Eksplorejšn, rudnik bi godišnje proizvodio oko 60.000 tona litijum-karbonata (Li2CO2) ili oko 11.400 tona metalnog litijuma. Ne ulazeći u problematiku rudarenja, u brošuri je naveden podatak da bi postrojenje za preradu trošilo 80,8 miliona kubnih metara prirodnog gasa godišnje, što bi uvećalo potrošnju tog energenta u Srbiji za 3,1 odsto, s obzirom na to da je 2020. potrošeno 2.265,96 miliona kubika.
Godišnja emisija ugljen-dioksida CO2, glavnog uzroka globalnog zagrevanja, u tehnološkom postupku proizvodnje litijum-karbonata i borne kiseline bila bi između 526.000 i 620.000 tona, što čini porast od 1,22 do 1,44 odsto ukupne emisije u Srbiji, koja je 2020. iznosila 43 miliona tona. U tu procenu, pored emisije CO2, usled sagorevanja 80,8 miliona kubika prirodnog gasa i tokom proizvodnje i ostalih neophodnih hemikalija koje bi se koristile u tehnologiji dobijanja litijum-karbonata i borne kiseline, kao i efekti upotrebe 60.000 tona kalcijum-oksida (negašenog kreča), 320.000 tona sumporne kiseline, 188.000 tona različitih vrsta cementa, 110.000 tona natrijum-karbonata (Na2CO3) za taloženje litijum-karbonata, dok će se sa druge strane, uništavanjem više od 520 hektara šumskog i poljoprivrednog zemljišta trajno uništiti asimilacija atmosferskog ugljen-dioksida. U ovu procenu nije uključena emisija gasova različitih transportnih sredstava, buldožera, kamiona, komercijalnih putničkim automobila, neophodnih za funkcionisanje rudnika, proizvodnog pogona i administracije.
Prema najavama zvaničnika, Srbija je spremna da uloži značajna sredstva u gigafabriku za proizvodnju litijum-jonskih akumulatorskih baterija (LIB), a kasnije i elektroautomobila. Uz optimističku procenu da će se godišnje proizvoditi 100.000 elektroautomobila sa akumulatorskom baterijom energije od 50kWh, to bi emisiju ugljen-dioksida povećalo za dodatnih oko 500.000 tona ili 1,16 odsto jer se zna da baterije energije jednog kWh pri proizvodnji emituje oko 100 kilograma CO2. Za proizvodnju elektroautomobila bez akumulatorke baterije, koji uključuju različite metale, plastiku, staklo, gumu, po jednom vozilu se emituje približno pet-šest tona CO2 ili 500.000 do 600.000 tona za 100.000 vozila, što bi emisiju povećalo za 1,16 do 1,4 odsto.
Sve zajedno, proizvodnja litijuma i 100.000 elektroautomobila godišnje bi u atmosferu emitovalo oko 1.150.000 tona CO2, što znači da bi godišnja emisija gasova sa efektom staklene bašte porasla najmanje za 3,5 odsto.
Drugim rečima, svaki automobil bi emitovao oko 11.500 kilograma CO2. Istu količinu CO2 emitovala bi i potrošnja 4.420 litara dizela u običnim automobilima (litar dizela oslobađa 2,6 kilograma CO2). To znači da bi uz prosečnu potrošnju od pet litara na 100 kilometara, dizel automobil prešao 88.400 kilometara pre nego što elektroautomobil uopšte izađe iz fabrike.
EU planira ili je uvela takse od 50 evra po toni CO2, pa bi povećana emisija Srbiju izložila trošku od najmanje 75 miliona evra godišnje (50 evra puta 1.150.000 tona). Uz to, valja napomenuti da je za proizvodnju samo jednog kWh litijum-jon baterije potrebno 328kWh različitih vidova energije, a Srbija osim što uvozi gas i naftu, već duže od godinu dana uvozi i električnu energiju, a cene svih energenata beleže rekordne nivoe.
Uz sve to, čak i ako bi Srbija godišnje proizvodila 100.000 električnih automobila, što je malo verovatno, sa baterijom od 50kWh, za to bi bilo potrebno oko 800 tona metalnog litijuma. Dakle, samo sedam odsto od ukupne godišnje proizvodnje u Jadru, dok bi Rio Tinto preostalih 93 odsto mogao da prodaje kome hoće. Naravno, i Srbija bi od njega litijum kupovala po realnim, tržišnim cenama.
Pored litijuma (njegov udeo kreće se od četiri do deset odsto), pozitivni (katodni) materijali sadrže mnogo više drugih skupih i retkih metala, kobalta, mangana i nikla, kojima Srbija ne raspolaže i morali bi se uvoziti, a cena kobalta na svetskom tržištu je u poslednjih pet godina varirala od 30.000 do 90.000 dolara po toni…
* * *
S obzirom na veliku emisiju ugljen-dioksida tokom proizvodnje, mogućnosti samozapaljenja, nedostatka resursa za izradu velikog broja elektroautomobila na bazi litijuma, trebalo bi da se razmišlja o sinergiji različitih alternativnih izvora. Neke od alternativa u bliskoj budućnosti su natrijum-jon akumulatori, energija vodonika i gorivni galvanski spregovi, kao i tečna i gasovita biogoriva (biodizel, bioalkoholi, biogas), koja ne zagađuju okolinu, pošto je količina ugljen-dioksida nastala njihovim sagorevanjem jednaka količini koja bi se oslobodila truljenjem biomase iz kojih se dobijaju. Mogućnosti su neograničene, a čista energija je svuda oko nas, samo je treba prepoznati i upotrebiti.
Izvor: Prvi Prvi na Skali
CEO ČLANAK OVDE – izvor Nedeljnik NIN.
