Savo Manojovic, Naučni saradnik Instituta za uporedno pravo i direktor kampanje Kreni – promeni
Život Srba na Kosmetu podseća na konstantnu borbu protiv nepravde, obespravljenosti, straha i nesigurnosti. Postoji jedan stalni pritisak koji se ogleda u jasnoj poruci koju (protiv)pravni sistem konstantno šalje: Niste dobrodošli na sopstvenoj zemlji. Niste slobodni da uživate slobodu koju svako mora imati. I nemate pravo da koristite sopstvena prava.
Dejan Pantić, Miljan Adžić i Slađan Trajković uhapšeni su, jer su zajedno sa ostalim pripadnicima srpske nacionalnosti napustili kosovske bezbednosne institucije. Patrijarhu Porfiriju je zabranjen dolazak u Pećku patrijaršiju pred Božić.
Ljudi koji pružaju otpor pokušavaju da se izoluju i njihov opstanak je nemoguć bez zajednice. Jedino ona zajednica koja je zasnovana na međusobnoj solidarnosti i ljudskosti ima šanse za opstanak. I upravo zato postoje stalni pokušaji da se takva zajednica razjedini i rasparča. Ljudi se izlažu konstantnom ekonomskom pritisku, sa ciljem otkupa imovine onih koji prvi popuste. Na taj način se prodire u životni prostor zajednice i daljim pritiscima se vrši rasterivanje preostalih pripadnika. Zvuči surovo, ali taj osećaj ugroženosti vraća ljude na nivo primitivnih zajednica u borbi za opstanak.
Ljudi koje smo gledali kako u izbegličkim kolonama dolaze iz Krajine, Bosne i Hercegovine, Kosova i Metohije bili su žrtve ovog sistema. Moja porodica je u svojoj istoriji tri puta proterivana sa Kosova i Metohije (pre balkanskih ratova, za vreme Drugog svetskog rata i 1999. godine). Naravno ti pritisci se sprovode kontinuirano i dugotrajno, a na kraju na one koji nisu želeli da odu, kao u sva tri slučaja proterivanja moje porodice, cilj se postiže pretnjom ili početkom fizičkih likvidacija u nekom ratnom sukobu. Odolevanje tim pritiscima duboko je utkano u porodičnu istoriju. Stradanje i proterivanje u ratnom sukobu ne mogu se porediti olako sa bilo čim, međutim ova vrsta pritiska na zajednicu, koji je u navedenim zajednicama prethodio ratnom sukobu, podseća na ono sa čime se danas suočava ne samo preostalo stanovništvo na Kosmetu ili Hrvatskoj nego i u samoj Srbiji, u područjima gde se stanovništvo pokušava oterati ne bi li se sprovelo ekološki štetno rudarenje litijuma.
Taj pritisak na ljude postoji u Levču, Lukavcu kod Valjeva i Nedeljicama u dolini Jadra, gde imate meštane konstantno izložene pritisku, pretnjama i ucenama. Kada rudarske kompanije otkupe imanja od onih koji prvi prodaju, pojačava se pritisak na one koji ostaju. I ne može da vas ne dotakne ta zadivljujuća vezanost za zemlju koju vidite kod recimo porodice Milošević iz Lukavca. Ona je kao i sve ljubavi iracionalna i mi koji smo odrasli u gradu je ne možemo u potpunosti dokučiti, ali me ta pravedna tvrdoglavost neodoljivo podseća na istorijat moje porodice, koja se stalno iznova vraćala na Kosovo i odbijala da digne ruku od sopstvene zemlje. Ono što uvek u istoriji prati ovakvu borbu, jesu hapšenja, pravljenje razdora i podele među ljudima.
Prema mišljenju više od šezdeset naučnika, među kojima je veliki broj profesora i akademika, eksploatacija bora i litijuma iz rude jadarit dovela bi do ekološke katastrofe koja bi ugrozila životnu sredinu i zdravlje ljude na većem delu teritorije Srbije. Iza navedenog zaključka stala je i sama Srpska akademija nauke i umetnosti svojim zbornikom o projektu Jadar. Preko 38.000 građana je na osnovu ovih naučnih činjenica putem pravnog mehanizma narodne inicijative predložilo Zakon o zabrani istraživanja i eksploatacije bora i litijuma. Narodna inicijativa je ustavni mehanizam kojim se ostvaruje narodna suverenost, načelo da država pripada, kako Ustav jemči, „srpskom narodu i svim njenim građanima” (član 1. Ustava), a ne političarima ili političkim strankama kojima Ustav eksplicitno zabranjuje okupaciju države: „Političke stranke, ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi”. Zakonom je garantovano da o narodnoj inicijativi, Narodna skupština mora odlučiti na prvoj narednoj sednici u redovnom zasedanju (član 68. Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi), što se nije desilo, čime je Narodna skupština pogazila prava onog istog naroda čije je interese dužna da zastupa.
Istovremeno, RTS odbija da zakaže javnu debatu o navedenoj narodnoj inicijativi, uprkos tome što je prema zakonu dužan da izveštava o temama od javnog interesa. RTS nesporno mora biti mesto gde političari vlasti i opozicije suočavaju mišljenje, i logično je što se listama i kandidatima koji sakupe 10.000 potpisa u toku izborne kampanje daje prostora da se čuje njihov glas, ali to isto pravo mora biti obezbeđeno i narodu koji sakupi potpise 38.000 građana. U suprotnom imamo kršenje Ustava, a slogan „javni servis građana” možemo preimenovati u „privatni servis političara”.
Poštovanje sopstvenog naroda i njegovih osnovnih prava daje vam legitimitet da prava tog istog naroda i sami branite kada ih neko drugi ugrožava. Služenje Ustavu sopstvene zemlje i povinovanje pravnom poretku ozbiljnost da tražite od drugih poštovanje međunarodnog prava.
Narodu čija prava ne rešavaju institucije, mirna građanska neposlušnost u vidu blokada ostaje jedino rešenje. Suverenost i država, na kraju krajeva, pripadaju narodu, ne samo zato što je tako nešto zapisano u Ustavu, već stoga što su upravo građani poslednja linija odbrane ustavnog poretka.
Izvor: Politika
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista
